Luka Prošić
Živan Živković je spadao u red najaktivnijih poetskih kritičara i poetskih promotora i jedan je, sigurno, od najznačajnijih naših teoretičara signalizma. Ali, i on sam je u dubini svoga bića bio pesnik, ali se jednom, kad se to činilo, odlučio za promišljanje poezije. Možda je tako dobijao najviše, dobijao je i poeziju i tu neku njenu mogućnost da razmišlja o njoj i da je i sam dovršava i otvara u tome takvom mišljenju. Bila je to neka prećutna unutrašnja podela između njega i pesnika i neko međusobno usvajanje. Ni pesnici nisu mogli bez njega, a ni on bez pesnika, – oni su pevali i stvarali svoju poeziju i nudili mu je da je misaono „dograđuje“ i da donosi sudove o njoj. Živan Živković je tako bio najbliže poeziji, tako što je govorio o njoj i tako je „nastavljao“ i završavao u svojim govorima i u svojim knjigama, – on je prihvatio tu takvu poziciju, poetsko/kritičku poziciju, da bude sa pesnicima i poezijom i, opet, da pesnici budu sa njim, – to ide zajedno, pesnik i kritičar, poezija i njena misao i njen duh, ili misao o njoj, to može da bude zajedno, skoro u istom trenutku i u istom mestu. Živan Živković je imao dara i sposobnosti da bude sa pesnicima i sa poezijom, da je, takoreći, začinje i budi u samim pesnicima, tako su zajedno dolazili u javnost i zajedno se predstavljali, pesnik i kritičar, i oni su se uvek mogli i zameniti. A to se ponekad i dešavalo, da u pesniku izbije kritičar, i u kritičaru – sam pesnik. Ali, to kao da je sa Ž. Živkovićem išlo uvek zajedno, – pesnici su bili njegova priručna „unutrašnjost“ i njegova „realizacija“, – on je poeziju prisvajao kao deo svog sopstvenog bića, kao svoju sopstvenu kreaciju koju su izvodili pesnici. A, verovatno su i sami pesnici osećali da u govorima Ž. Živkovića imaju svoje najadekvatnije „dovršavanje“, da u njegovim govorima imaju i um i misao koji su uvek sa poezijom, a koje sami nisu „izgovorili“.
Kad bih ga ponekad u tim „večernjim predstavama“ i slušao kako govori o pojedinim pesnicima, imao sam utisak da je u Ž. Živkoviću, nege, u nekoj njegovoj dubini, to sjedinjeno: – i sama poezija o kojoj govori i sama misao koju iznosi, da je on i autor poezije o kojoj govori, da je ona negde u njemu započeta, u njegovoj unutrašnjosti, ili je odavno tamo prebivala i sada je probuđena i iznesena na svetlost od drugih pesnika. A on je govorio uvek sa nekom pritajenom unutrašnjom snagom, a ponekad se u svojim govorima i suzdržavao i odmeravao i prema „trenutku“ kod pesnika o kojima je govorio. A, opet, u svakoj od tih njegovih promocija bilo je i neke lakoće i elegancije, neke sigurnosti i određenosti i pouzdanog suda. I uvek je bilo preobilja duha u njegovim govorima i opet, jedne suzdržanosti i mira, ali i „dosetke“ i inventivnosti, ali i „sistema“ i „dedukcije“ i „strogoga“ izvođenja samog govora/“diskursa“; ali se taj „diskurs“ uvek mogao i dovoditi u pitanje zbog te unutrašnje preobilnosti i „početaka“ koji kao da su čekali na svoja izvođenja i završavanja. Ali, to što je bilo odlučeno unapred kod Ž. Živkovića jeste postavljanje poezije i pesnika, o kojima je govorio, u samo središte tih svojih govora i opservacija, on je uvek pesnika i poeziju „tematizovao“, tako su sami ti govori, takoreći, pripadali samoj poeziji, bili sa njim, ili u njoj i samo ih je onda on otkrivao i izdvajao i to je neko njegovo „unutrašnje“ otkrivanje i razotkrivanje poezije i pesnika.
Ali, u tome „izlaženju“ u javnost i u tome pristajanju na tu takvu „šemu“, na „tribinu“, na „govor“ i „razgovor“, – kao da je u tome i to što je i najviše i najizazovnija i kao da nema ničeg izazovnijeg i višeg od samog toga govora i razgovora, pa bilo o čemu da se razgovaralo, – bar su to tako smatrali neki od najmudrijih starih filozofa, - „pisanje“ je neka zavetrina samog govora i neko sklanjanje iz toga život i najživljeg duha, iz razgovora i govora. Sama reč koja se izgovara, kao da sjaji sobom i, opet, nečim drugim, mnogo dubljim i uvek tajnovitim, i taj „sjaj“ takav ulazi i u atmosferi „večeri“ i javnog istupanja i govora. Taj „sjaj“ se otkrivao i u našem čekanju same reči, to su trenuci našeg poniranja i našeg rasvetljavanja i naše najveće probuđenosti i budućnosti i pripremljenosti za govor i razgovor, to je neko izlaženje u to najviše, pod samo „nebo“ i u samu otvorenost. I to se voli. I na to se pristaje. I stalno smo u tim razgovorima i u tome razotkrivanju i čekanju i to se opet „saželo“ u „tribinu“ i „razgovor“. I ja sam, na jednoj od takvih „večeri“ na kojoj je govorio i Z. Živković, imao utisak da je to tako, da se ta reč dočekuje u nekoj probuđenosti, da ona donosi neko „razotkrivanje“ i pokazivanje i, opet, kao da žuri da prođe u toj apsolutnoj otvorenosti, da bi mogla da dođe druga reč, da je primimo u toj istoj apsolutnoj otvorenost našoj. I kao da i nemamo druge, čistije i punije otvorenosti od toga „čekanja“ reci i te slušne „praznine“ i našeg izjednačavanja sa „ničim“ u tome čekanju i dočekivanju reci i u toj našoj najvećoj probuđenosti. A, i oni koji govore, i oni su u tome takvom čekanju i dočekivanju reci, kao i oni koji ih samo slušaju i samo čuju i žele da ih čuju. A to je tako stalno s nama, ali je samo na tim „tribinama“ i „večerima“ pojačano i ima svečaniju atmosferu. A tako /se/ i postoji Ano/, u tome „primanju“ reci i nekom njihovom „dočekivanju“ i njihovom „ostajanju“ i pored toga što ne ostaju. Tako se i „oživljuje“ to naše „unutrašnje“ i postoji u tim rečima koje prolaze i ostaju.
Živan Živković je osećao tu „jezu jezika“, kako bi rekao Miroljub Todorović i misterioznost govora i njegovu snagu da nas osvoji i „priveže“ uz sebe, da nas svojom snagom u umnošću drži i preuzima do kraja sa sobom. I Ž. Zivković se ponekad prepuštao takvom govoru i sam „nestajao“ u njemu, – sam poticao iz sebe i neke svoje unutrašnjosti i prelivao se u tu „zvučnost“ svoga glasa i dočekivao se u toj svojoj najvećoj otvorenosti i izdvojenosti, – kao da se sam u sebi drži i sam uz sebe proizvodi i nestaje sam u sebi.
To je tako s tim govorima. Ko to otkrije taj je uvek opijen i uvek se mora od toga izbavljati.
Govori su uvek o nečem određenom. I to je obično tako, da to o čemu govorimo, kao da samo govori o sebi pa mi, koji govorimo o tome o čemu se govori, kao da smo nestali. To je govor same „stvari“ o kojoj se govori. Nas tu nema. Ali i ima, ili nas ponekad ima. Govor je uvek i iznad toga o čemu se govori, uvek smo i tako! Uvek smo i iznad „stvari“ i u „najdaljem udaljavanju“, ili smo u njegovoj blizini, tako počinju „opasnosti“ i te strašne „nesigurnosti“ i neka stalna „upitanost“ i „pitanja“ o tome o čemu se govori. U usmenim izlaganjima i tim takvim govorima o određenim temama i stvarima uvek su prisutne i „nesigurnosti“ i „opasnosti“, one se ne mogu izbeći. I Živan Živković je „stajao“ u njima i u nekom svom trenutačnom središtu /“bića“/. I kao da se otuda pojavljivao i donosio neki drugi „sjaj“. Tako se on i predstavljao, u tim najdelikatnijim trenucima. A spolja, to je uvek izgledalo tako kao da je bez vremena, i pored toga što ima vremena, kao da „nešto“ obavlja tako da ništa ne obavlja, i onda počinje jedan metaforički govor i to „najdalje udaljavanje“ i stajanje tamo, bar jedan trenutak, u tim „prozirnostima“ i „opasnostima“. Ali, i to je sastavni deo javnosti i njene atmosfere, i to takvo „stajanje“ iznad toga o čemu se govori, tako se i gradi ta javnost i to sadašnje događanje, tim upuštanjem u „opasnosti“ i „neizvesnost“ i „nesigurnosti“, – i to pripada tome aktuelnome, to ostajanje u njima.
Ali, opet, to „javljanje“ iznad toga o čemu se govori i to neko „stajanje“ iznad toga aktuelnoga i sadašnjega događanja, to takvo „buđenje“ i taj „drugi“ govor i neko novo „počinjanje“ i nije nešto što samo mi hoćemo i što je samo „stvar“ nekog našeg hira i naše volje. Meni se uvek činilo, kad se tako što dešavalo, da se to dešavalo i zbog samih tih sadašnjih „stvari“ i tih sadašnjih događanja koja su, ma koliko bila određena i prepoznatljiva, uvek i stihijna i u svom unutrašnjem toku – nepredvidljiva i nedokučiva. Zbog toga su i te „opasnosti“ koje nas čekaju i ta „buđenja“ koja nam pripadaju, i mi sami kao da smo zbog tih takvih događanja. I, opet, kao da se i savlađuju ta takva događanja i same te „stvari“ o kojima se govori, i „osvajaju“ se tako što se mi sami postavljamo u te „opasnosti“ i uzdižemo iznad toga unutrašnjeg toka, tih nepoznatih dolaženja i svih tih iznenađenja, – tako se tome suprotstavljamo, tako mu prethodimo i unapred se izdvajamo i osiguravamo. I Živan Živković je u „nalogu“ toga što nije došlo i svih tih iznenađenja toga nepoznatog dolaženja, i on je u toj probuđenosti i upitanosti i ne može da izbegne „tamna mesta“ i „početke“ u svojim govorima, i pored toga što govori o vrlo određenim temama i stvarima. Ti govori i otuda sjaje, kao i on sam, iz toga nepoznatog i nerečenog i, kao da su njihov „znak“, i tako ih i donose. Živan Živković je dodirivao i tu granicu bliskog i dalekog i prekoračivao je i prelazio u „otvorenost“, – učini se taj „korak“ u tome aktuelnome i dnevnome događanju i, opet, u tome što je smešteno i u manje vremenske jedinice i što je i u našim susretima i mimoilaženjima. A nas je mnogo i svako je nepoznanica i neki duh koji otuda juri na svetlost, iz tih nepoznatosti i želi da se pokaže i, opet, kad se razotkrije i pokaže, kao da se i ne razotkrije nikad do kraja.
Živan Živković nije bio samo „govornik“ i poetski kritičar i taj rado slušani presuditelj i arbitar književni, – on je, sigurno, jedan od najznačajnijih teoretičara signalizma, pored Miroljuba Todorovića koji je i osnivač tog velikog modernog pokreta u književnosti. I uvek sam mislio da je tu, kod Ž. Živkovića, neka misterija, kod toga njegovog susreta sa signalizmom, da je on u signalizmu našao realizaciju svoje osetljivosti za reč i uopšte za „znak“ i „signal“ i realizaciju svog osećanja tajne i tajnovitosti govora i govorenja i toga što je neko „dolaženje“ i „pokazivanje“ i uopšte te neke nezavršenosti i neokončanosti govora, i pored toga što se stalno završava i okončava.
22. januar 1997.
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)
No comments:
Post a Comment