STOHASTIČKA POEZIJA

Živan Živković

U jednom od izbora Fragmenata o signalizmu Miroljub Todorović je objavio izuzetno sažet segment u kojem se precizira „težnja” i/ili smisao aleatorne ili stohastičke poezije. U tome segmentu još nema definitivnog ukazivanja na razlike između aleatorne i stohastičke poezije, iako je do tih distinkcija mogućno doći ukoliko se pažljivo iščitaju Todorovićevi manifestativno/programatsko/teoretski radovi i sistematski prouče poetska signalistička ostvarenja realizovana jezikom. U ovome segmentu, osnivač signalizma kaže: „U aleatornoj ili stohastičkoj poeziji može se odmah uočiti neka vrsta demijurške težnje za alogičnom sintezom nespojivih potpuno suprotnih i suprotstavljenih elemenata realnog sveta. To je dalo povoda pojedinim teoretičarima da ovakav pesnički postupak okvalifikuju još i kao neodadizam.”^l

Stavljanje znaka jednakosti između aleatorne i stohastičke poezije uslovljeno je — kako se iz ovoga fragmenta vidi — „demijurškom težnjom za alogičnom sintezom nespojivih, potpuno suprotnih i suprotstavljenih elemenata realnog sveta”, težnjom, dakle, koja je egzistirala kao pokretačka sila i u jednoj i u drugoj signalističkoj verbalnoj (jezičkoj) praksi. U ovome fragmentu Miroljuba Todorovića valja podvući još jednu činjenicu koju ovaj pesnik saopštava — takva „alogična sinteza nespojivih, potpuno suprotnih i suprotstavljenih elemenata realnog sveta” podsticala je pojedine teoretičare da ovaj signalistički postupak dovedu u vezu sa dadaizmom, odnosno, da signalizam upravo zbog toga postupka smatraju svojevrsnim neodadaizmom.

U odeljku Šta je signalizam doneo srpskoj poeziji, u polemički intoniranoj knjizi PEVCI SA BAJLON-SKVERA (1986), Miroljub Todorović će, naglašavajući prirodu signalističkih istraživanja i eksperimenata u jeziku, posebno istaći broj vlastitih dela ostvarenih u jeziku i jezikom, što su naši kritičari u svojim komentarima pa i sintetičkijim radovima svesno zaboravljali (prećutkivali), i definiše ponovo stohastičku poeziju, čiju će osnovu konstruktivno-ekspresivnu bit kasnije formulisati. Todorović kaže: „U stohastičkoj poeziji se, međutim, razbija rečenica i to oštrim, kako jedan od proučavalaca signalizma naglašava, kubističkim rezovima, a tekstualne poetske celine često se oformljuju tehnikom verbalnog kolaža. Rečenički nizovi su nedorečeni, izglobljeni, prekinuti u svom jezičko-energetskom naponu i svaki sledeći stih je nezavisna značenjska jedinica iskaza”.² (Podvlačio M. T.) Todorović će na ovome mestu reći i to da je stohastički postupak prvi put „značajnije i obimnije demonstriran” u ciklusu pesama pod naslovom Konjic-Ljeljen, 1969, objavljenom u časopisu „Gradina”, br. 8–9, u Nišu. Tada je objavljeno 23 pesme, „čitava mala zbirka”, kako Todorović kaže, od kojih su u ovoj polemičkoj knjizi kao primeri navedene dve: Otrovnica i Ovaj konj što leži u luci bakropisnoj.

U ovom odeljku knjige PEVCI SA BAJLON-SKVERA, knjige obračuna s tradicionalizmom i tradicionalistima, Todorović će, pored informacija o kompjuterskoj poeziji, saopštavati i one koje se tiču aleatorne poezije, koju nije ranije razdvajao od stohastičke i koju su istraživački (kao Kornhauzer, na primer, na koga Todorović misli u navedenom odlomku, kad kaže: „jedan od proučavalaca signalizma”), posmatrali u kompleksu stohastičke ili kompjuterske poezije: „U aleatornoj poeziji koristi se sličan stvaralački postupak kao u stohastičkoj, ali se upotrebljava svakodnevni, kolokvijalni jezik, jezik štampe, reklama, mas-medija, tehnološke civilizacije.”³ (Podvlačio Ž. Ž.) Kao primere za ovu vrstu poezije, i kao ilustraciju za nužnu njenu distinkciju u odnosu na stohastičku, Todorović navodi pesmu Slab je alibi bebe u bunaru, koju je, inače, objavio u martovskom broju časopisa „Delo”, u Beogradu, 1970.

Dileme izazvane potrebom da se u žanrovskom pogledu jasno razgraniče stohastička i aleatorna poezija u signalističkoj praksi i eksperimentisanju na jezičkom materijalu, zahvaljujući navedenim Todorovićevim formulacijama, znatno se smanjuju u pojednostavljanju, ako se, naravno, na umu imaju samo ove formulacije, dakle, teoretsko/programatske i manifestativne eksplikacije Miroljuba Todorovića. Samo razgraničenje pojmova stohastičke i aleatorne poezije, pak, veoma je složeno, ne samo zbog toga što su ova dva vida signalističkog rada identifikovana kao jedan u eksplikacijama ovoga pesnika, nego i stoga što se sinonimno za njih u kritičkoj praksi primenjivao i termin statistička poezija, odnosno, što je unutarnja srodnost primenjivanog postupka u pesmama ove vrste uključivala i iskustva kompjuterske i fenomenološke poezije, čime je, praktično, zahvaćen celokupni signalistički rad na jeziku kao materijalu. Julijan Kornhauzer (Julian Kornhauser) će, posmatrajući ove signalističke vrste kao stohastičku poeziju, en general, ovoj poeziji priključivati (verovatno što su sve ove poetske vrste realizovane jezikom) i poetska ostvarenja Miroljuba Todorovića na šatrovačkom govoru.⁴

Julijanu Kornhauzeru pripada zasluga što je u svojoj studiji o signalizmu usmerio istraživanja na „prodore” koje je ovaj pravac ostvario na planu verbalne poezije i što je na taj način, izbegavši jednostrano izjednačavanje signalizma sa vizuelnom poezijom, ukazao na „revoluciju” koju su signalisti izveli upravo u oblasti jezika kao medija ili „materijala” pesme.⁵ Razumevajući stohastičku poeziju kao „čestitu kćer dadaizma”, Kornahauzer je, prema Milivoju Pavloviću, uočio kontinuitet evropske istorijske avangarde i avangardne „tradicije” kojom se napadao sam jezik, a kompjuter — kojim će se Miroljub Todorović ubrzo poslužiti u pesničkom stvaranju — omogućiće da taj „napad na sam jezik” dobije na intenzitetu i da se „u drugom svetlu sagledaju mogućnosti jezika”.⁶

Kornhauzerova zapažanja u ovom smislu Pavlović će produbiti smelom tvrdnjom: „Revolucija koju je signalizam izvršio u pesničkom jeziku, u poeziji uopšte, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, po svom estetskom naboju, dublja je i značajnija od onoga što se u našoj poeziji dešavalo pedesetih godina. Po svom prevratničkom dejstvu signalistička revolucija se može meriti jedino sa ulogom istorijske avangarde u našoj književnosti početkom dvadesetih godina. Radikalnom teorijom i praksom signalizma bitno je izmenjen estetski kod srpske književnosti i umetnosti. ” (Podvlačio M. P.)

Imajući na umu sve što se postiglo u oblasti jezika (a to znači, u stohastičkoj, kompjuterskoj, aleatornoj, fenomenološkoj) i u drugim vrstama signalističke verbalne poezije, Milivoje Pavlović će svoja razmišljanja o signalizmu kao jugoslovenskom avangardnom pokretu završiti tvrdnjom da su signalistička iskustva koristili mnogi srpski pesnici, posebno oni „manje skloni istraživačkim naporima, neizvesnim avanturama duha i riziku koji sa sobom nosi eksperiment”, i da su, zahvaljujući tim iskustvima, gradili svoj „stil”, što znači da je signalizam destruktivno-konstruktivnom primenom jezika, u stvari, obnavljao jezik naše poezije.

Pre nego što se izlože ključne postavke poljskog jugoslaviste Julijana Kornhauzera o signalističkoj stohastičkoj poeziji, treba se zadržati na još nekim viđenjima signalističkog poetskog stvaranja na „jezičkom materijalu”. Tako, na primer, Jelena V. Cvetković zapazila je „osnovnu zamisao signalizma, pa i kompjuterske poezije u postizanju neobičnog efekta od slučajno povezanih reči”. Ova pesnikinja, rukovođena postavkama Julijana Kornhauzera, svakako, uočila je i to da se Miroljub Todorović u aleatornim/stohastičkim pesmama „poslužio matematičkom igrom svesti i mašte”, a potom je — koristeći se Todorovićevim eksplikacijama koje su ovde već navedene primetila da aleatorne pesme nastaju kao „proizvod kolokvijalnog jezika, koriste reči masovnih medija”, a da na drugoj strani stohastičke pesme predstavljaju „sve relacije u kojima se u okviru jednog teksta pojavljuje slučajna asocijacija”.⁷ Ostaje, međutim, otvoreno pitanje koliko je tačan zaključak ove pesnikinje i kritičarke da „aleatorna poezija, budući da koristi reči iz različitih semantičkih polja, ne može organizovati ni jednu semantičku celinu”.

Kornhauzerovo priključivanje šatrovačke poezije stohastičkoj poeziji, zasnovano na proučavanju dveju Todorovićevih pesničkih knjiga ispisanih šatrovačkim govorom (GEJAK GLANCA GULJARKE, 1974, TELEZUR ZA TRAKANJE, 1977), izvršeno je na strukturnim podudarnostima jedne i druge vrste signalističke poezije.⁸ Videći jedinu razliku između ovih dveju signalističkih vrsta poezije u tome što je „jedna pisana prirodnim književnim jezikom” (stohastička, prim. Ž. Ž.), a druga se isključivo služi „sleng rečnikom” (šatrovačka), Kornhauzer je na pitanje da li je izbor leksike za Todorovića toliko važan, zaključio da nije, jer mu se učinilo da je naš pesnik držao više do „tehnike” i „načina” realizacije, nego do reči koje će uključiti u igru (oblikovanje, pesmotvorenje). Ništa pogrešnije od ovoga zaključka!

U ovom istom odlomku poljski jugoslavista će stohastičku pesmu (i sve one vrste koje će podvesti pod ovaj pojam) razumevati kao „pesmu u kojoj svet reči malo ili gotovo ništa ne znači”, ali joj to ne smeta da stekne „dodatni oreol”. Ta pesma je, po mišljenju ovoga naučnika, „igra, igra slučajnih čitanja”: „Za čitaoca je stohastička pesma koja koristi književni jezik samo kao zapis, igra i iznenađenje. Jer reč upotrebljena u pesmi ukazuje na objekt i kontekst. Zbog toga i pored slučajnih konfrontacija čini određenu celinu, i ako ne celinu ono kariku koju čitalac može na proizvoljan, ali razumljiv način, da poveže. U slučaju sleng pesme takva operacija je nemoguća. Kako primalac može stvoriti celinu od elemenata koji mu ništa ne znače?”⁹

Iz ovih opservacija Julijana Kornhauzera — za potpunije i uopšte, za ramišljanje o stohastičkoj signalističkoj poeziji — bitne su reči koje smo podvukli: igra, konfrontacija jezičkih segmenata, iznenađenje i konstituisanje ili nekonstituisanje semantičke celine teksta pesme. Jelena V. Cvetković, videli smo, smatra da se u aleatornoj poeziji od jezičkih elemenata ne može organizovati takva, semantička celina.

U jednoj od fusnota već pominjanog rada Signalizam — jugoslovenski stvaralački pokret, Milivoje Pavlović je — poštujući Todorovićeve formulacije pesničkih vrsta koje je Kornhauzer podveo pod pojam stohastičke poezije — čini se, uspešno razlučio ono što je Kornhauzer na osnovu strukture ustanovio kao srodno u stohastičkoj i u poeziji šatrovačkog govora. Pavlović smatra, naime, da se iza onoga što se prividno čini „da ništa ne znači” (u poeziji šatrovačkog govora), krije niz „realnih komunikativnih situacija”, jer je šatrovački govor mogućno prevesti¹⁰ na standardni jezik, pri čemu se može videti da u tim kriptojezičkim iskazima ima smisla, tj. značenja, da ima slika i reči koje taj smisao/značenje — nose i da je semantički sloj („kada se otkloni koprena šatro jezika i, ponekad, jezička igra”, kaže Pavlović) uvek u „prvom planu pesme”.

U ovom razlikovanju šatrovačke poezije od stohastičke, Pavlović je ubedljiv, a njegov zaključak prihvatljiv: u šatrovačkoj poeziji, kaže on, „ne atakuje se na smisao, na značenje, ne razbija se slika sveta kao u stohastičkoj poeziji, naprotiv, daje se veoma plastična, i konkretna, metaforički nezamućena, slika velegradskog podzemlja i polusveta. S te strane nam se i čini da šatrovačka i stohastička poezija, ne samo da nisu istovetne, kako tvrdi Kornhauzer, već da stoje na sasvim suprotnim polovima razuđene signalističke poezije.”¹¹

Kornhauzeru se, uprkos svemu, mora priznati da je do sada najtemeljnije istražio signalističku verbalnu poeziju i da je, pored „nepreciznosti” u žanrovskom određenju poetskih vrsta koje će smatrati stohastičkom poezijom, izuzetno dobro osetio međusobna razlikovanja jedne vrste od druge i naznačio pravac mogućnih (i budućih) razmišljanja u vezi sa klasifikacijom signalističkih verbalnih tvorevina. Kad Kornhauzer, na primer, kaže da „stohastičkom poezijom nazivamo sve realizacije u kojima se slučajno asociranje reči u okviru jednoga teksta postiže različitim rigorozno primenjivanim matematičkim metodama”, onda logično sledi da će ovoj poeziji „pripasti” i kompjuterska i varijaciona signalistička poezija Prema Kornhauzerovom mišljenju, i prema analizama koje je obavio, stohastičkoj poeziji pripašće i fenomenološka poezija jer se služi „isključivo verbalnim semantičkim znacima, bez obzira na činjenicu što se način njihovog povezivanja u samom tekstu u načelu razlikuje”. Zatim: aleatorna poezija može nastati i od kompjuterskog teksta, proizvoljnim načinima povezivanja jezičkih jedinica, a ukoliko je jedan od načina zasnovan na matematičkim tabelama, može se govoriti o statističkoj poeziji. Kada se u aleatornoj poeziji intenzivnije koristi kolokvijalni jezik ili jezik medija, kripto-citati, manje ili više celovite „definicije” kao u scijentističkoj poeziji, onda se, prema Kornhauzeru, može govoriti i o tehnološkoj pesmi, mada je sasvim očito da ista svojstva sadrži i tzv. fenomenološka poezija, a pošto se koriste i „gotovi” obrasci jezičke prakse (obrti iz reklama, svakodnevna idiomatika i slično), postoji prostor i za formulaciju prisustva i tzv. ready-made (nađene) poezije. „Preklapanja” žanrovskih osobenosti u nabrojanim vrstama signalističke verbalne poezije koju je označio stohastičkom, Kornhauzer je inventivno pokazao i obrazložio analizujući Todorovićev ciklus ABC o Miroljubu Todoroviću, objavljen u knjizi SVINJA JE ODLIČAN PLIVAČ (1971).¹² Od Kornhauzerovih zaključaka posebno su inspirativni oni koji se tiču stilske, ali i značenjskih vrednosti poetskih vrsta o kojima govori. Važno je, na primer, analizom provereno tvrđenje da statistička i tehnološka poezija pokazuju visok stepen „tematičnosti”, čime se, inače, i razlikuju od kompjuterske i aleatorne poezije, a zatim, da je u scijentističkoj i u fenomenološkoj poeziji došlo do potpune depersonalizacije lirskoga subjekta, dok je u „čistoj” stohastičkoj poeziji to pesnikovo JA dominantno, jer to je JA izraz autorove „mašte i invencije”. Prihvatljiva je i ocena Julijana Kornhauzera da su fenomenološka i statistička poezija savršeno „antiknjiževne” i „antiemotivne” vrste i da u našem vremenu svakako predstavljaju najpogodniju verbalno-poetsku mogućnost za obračun sa potrošačkim društvom (mentalitetom), čiji su i izraz i negacija, u isti mah.

Ovaj opširni ekskurs o problematici definisanja stohastičke signalističke poezije nije načinjen da bi se dokazalo: 1) kako je poteškoće razlikovanja stohastičke i aleatorne poezije izazvao sam Miroljub Todorović, prvobitnim izjednačavanjem sadržaja obaju pojmova, koji dolaze, inače, iz matematike, niti; 2) da bi se ijedna od ovih vrsta nadredila drugoj. Ekskurs je svesno načinjen: 1) da bi se pokazalo kako i u signalističkoj poeziji, kao i u bilo kojoj drugoj, nema i ne može biti apsolutno „čistih” žanrova", zatim; 2) koliko se i signalistička poetska dela „opiru” klasifikovanju, i 3) koliko su klasifikacije, i u ovom pogledu, nužne i važne u proučavaju književnosti, poezije naročito, i naročito avangardne.

Ovim ekskursom potvrđeno je još nešto, čini se, veoma relevantno: Julijan Kornhauzer, na primer, služio se naučnom metodom i ta njegova metoda održiva je, iako su „korekcije” mogućne i poželjne (jednu takvu korekciju, videli smo, načinio je Milivoje Pavlović), tako da tvrdnja kako stohastička poezija ponavlja gestove prve avangarde (dadaističke i nadrealističke) nije paušalna, nepromišljena i/ili uvredljiva za signaliste; naprotiv, ova signalistička poezija finalizovala je nešto što se nikada u istorijskoj avangardi nije oformilo kao takvo — ona je, možda, za signalistički pokret i poetiku, važnija od kompjuterske poezije, jer je „napala jezik”, ranije, a kompjuterska poezija je bila nešto kasniji, ali „šokirajući” udar. Poezija Miroljuba Todorovića, stohastička pre svega, zatim, aleatorna, bila je pogubnija za jezik tradicionalne poezije nego kompjuterska — ne zato što ju je Todorović nešto ranije objavljivao i što je objavljuje još uvek, nego zato što su njeni zahvati u jezik bili duboki, a pesnička ostvarenja visoke vrednosti, tako da su poetički principi ove poezije intenzivno delovali u srpskom pesništvu s kraja šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Zahvaljujući tome što Miroljub Todorović ne odustaje od „pisanja” stohastičke poezije, njeno delovanje još ne prestaje. I oni „protivnici” signalizma — bilo da su iz redova kritičara ili pesnika, s kojima je Todorović polemisao u knjizi PEVCI SA BAJLON-SKVERA, hteli to ili ne, taj zaokret koji je ostvaren principima stohastičke poezije, u pogledu jezika kojim se stvara, priznali su i visoko ga cenili — naravno, na primerima pesnika koji su „pozajmljivali” iz Todorovićeve radionice, sve odreda, na veliko i bez mere.¹³

Kada se svi ovi podaci uzmu u obzir, čini se da je objašnjiva situacija u kojoj se signalizam nalazi, od početka do danas, u svetu i u svetlu naše književne kritike. Prestrašena jer nije u stanju da prati nova i nepoznata avangardna ostvarenja i kretanja u književnoj i srodnim granama umetnosti, kritika je odbojno reagovala na signalizam, videći u njemu ili ga izjednačavajući (i nehotično — iz neznanja, i hotimice — s malicioznošću) sa vizuelnom i kompjuterskom poezijom. To „svođenje” signalizma na svega dve vrste („tehnike” ili „metode” stvaranja, kako se govorilo dok je signalizam bio in cunabulis), učinilo je da se u signalističkim projektima — tvorevinama, ne vidi glavna i prava, i najveća opasnost po poeziju tradicionalno primenjivanoga jezika, opasnost stohastičke poezije, koja se nije iscrpljivala samo u asocijativno povezanim leksičkim jedinicama i u efektima koji se tim vezama, neobičnim i začudnim, postižu. Stohastička poezija je izvršila razgradnju i prirodnog i sekundarnog (književnog jezika, jezičkog standarda) jezičkog sistema, poništila je zakonitosti njegove sintakse, logike i obavljala njegovo ponovno „slaganje”, „konstituisanje”, na različite načine, različitim „tehnikama” ili „metodama”, tj. principima koji nisu bili lingvistički u načelu. Obimni opus Miroljuba Todorovića, što se tiče stohastičko-aleatome poezije, potvrđuje da je: 1) „napad” koji je na jezik izvršen ovakvim načinom pesničkog oblikovanja i primene jezika kao medija, uspeo i da je; 2) pozitivne „rezultate” toga prevrata književna kritika posredno priznala kao revoluciju u pevanju i mišljenju srpskih pesnika koji stvaraju i objavljuju poeziju tokom sedamdesetih godina!

„Popis” i obradu stohastičke signalističke poezije — onako kako ju je shvatao Julijan Kornhauzer — ovaj jugoslavista dao je u odeljku svoje doktorske disertacije, pod naslovom Stohastička poezija. U tom odeljku obuhvaćene su gotovo sve pesničke knjige Miroljuba Todorovića u kojima se stohastička poezija (opet: u Kornhauzerovom shvatanju) javlja, pa čak i posebno objavljena ostvarenja u časopisnoj periodici.¹⁴ Mi ćemo se, međutim, zadržati na onim stohastičko/aleatornim pesmama Miroljuba Todorovića koje, u najboljem smislu te reči, ilustruju pretpostavke, kakva je, recimo, revolucija u jeziku savremene srpske poezije njima izvršena, odnosno, koji i kakvi su, u estetskom pogledu, njome postignuti rezultati.

U stvaralačkom opusu Miroljuba Todorovića stohastička poezija se javlja vrlo rano. Njeni počeci sežu u tzv. scijentističku fazu signalizma kao „nove pesničke” škole i u protoobliku sreću se još u Ožilištu (1967), objavljenom u zbirci INSEKT NA SLJEPOOČNICI („Dečje novine”, Gornji Milanovac, 1978). Sučeljavanje jezičkih jedinica (reči) ili sintaksičkih celina, čime se narušava uobičajeni jezičko-standardni kodeks, ovde je uveliko prepoznatljiv, ali su svi „konstitutivni” elementi još uvek u izvesnom odnosu naporednosti (nema još pravih „sudara”) — dakle, ne isključuju se u onoj meri kako će to dopuštati i na šta će računati „prava” ili „zrela” stohastička poezija ovoga pesnika. U trećem segmentu ove poeme — koja je propraćena raspoznatljivim crtežima Miroljuba Todorovića — primetna je i neologizacija, postupak kojega se ovaj naš pesnik nikada neće odreći. Neologizacija nije „pronalazak” avangarde, ali je kao postupak korišćena uvek u prekretničkim trenucima istorije jednoga pesništva i jezika, što u srpskoj poeziji mogu potvrditi pesnici kao što su: Sima Milutinović Sarajlija, Petar Petrović Njegoš, Đorđe Marković Koder i Laza Kostić. Taj proces „novoimenovanja” ili stvaranja reči, u istorijskoj avangardi, sa relativnim uspehom produžiće Stanislav Vinaver i Momčilo Nastasijević, kasnije Davičo i drugi pesnici.

Dakle, iako se u Ožilištu još ne sreću pravi kubistički rezovi, javlja se ipak sinteza inkompatibilnih jedinica sintakse i mozaična „slika sveta” koja i ne može biti drukčija jer se javlja i kao cilj i kao posledica primenjenog postupka:

u zasadima sumornim pev listova
zrevno strujanje kapljica krilate
krvi zujanje pčela cvetnosnih modrim
čelikom vazduha humom plodnim
padanje munje zlosne u talas krhke
vode čaranje biljnih cvetova
suncomorjem i zorom zorno krilanje
ožilišta ¹⁵

Napad na jezik, izveden igrom, iznenađenjima usled „slučajnog” spajanja i „slučajnog” čitanja spojenih iskaza i manjih jezičkih celina a-logikom asocijacija — koje se, u krajnjoj liniji, u signalizmu kao i u mentalnim čovekovim procesima nikada ne mogu pouzdano dešifrovati — nastavljen je u Todorovićevoj poemi PUTOVANJE U ZVEZDALIJU (1969), čiji su fragmenti takođe propraćeni likovnim ilustracijama i vizuelizovani na osoben način. Relativna strofička uredost pojedinih pesama ove poeme ne negira nego potvrđuje radikalne rezove koji su vršeni u/na jeziku. U pesmi Nezvezd, na primer, osim neologizacije, uočiće se kao postupak oblikovanja i koncentrisanje zvukova (znakova, grafema), koje klasična teorija književnosti označava kao aliteracije ili asonance, i izvesna tematska usmerenost svih celina poeme (značenjsku dimenziju poeme određuje korenska reč zvezda):

Zvezdomor što zvezdoveku pod zvezdom spava
Rušnim zvezdokopima zvezdopletima zvezdošara.
Nezvezdan u zvezdosadu vreme – žara
Tamnim zvezdovezima istkana zvezdoravan
O zvezdovirna zvezdo zvezdopada
Pod grlom zveri nevidna i zvezdakuta
U bezdnu zvezdoloma flozvezd skladan
Zvezdan mojim srcem nezvedomerjem plutan ¹⁶

Maksimalni efekat zvučanja i značenja ostvaren je i slobodnom (proizvoljnom?) naporednošću iskaza (stihova) i rimom koja je i zvukovno podudaranje glasova i element „igre” i prozodijske uređenosti stiha (pesme). Jedan drugi fragment ove poeme, međutim, pokazaće „prevlast” onih elemenata kojima se obrazuje prava stohastička pesma: iskazi više nisu stih (!) iako su sačuvali svojstva logičnih sintaksičkih jedinica (sintagmi), raspoređeni su po vertikali, na površini leve i desne polovine stranice na kojoj su otisnuti, teku stepenasto i traže svoj smisao povezivanjem jednih sa drugima:

osnovne jedinice žive MATERIJE – loptice BELANČEVINE
ELIPTIČNA GALAKSIJA
KVANTI svetla vrše pritisak na materiju atomska svojstva
termičko KRETANJE ZARUBLJENA SVETLOST
paralelni osnovi PLODNIK OTISAK ZVEZDOGRAD
veća talasna dužina OKEANA
žig cveta od jednoćelijskih organizama
specifični ATOMI vodonika algebra prostora
NUKLEUS IZDANAK
mrtvi gradovi na plavičastim iznad kapi vode
uspavljuju nam nadu ZVEZDE DŽINOVI ¹⁷

Međutim, nepredviđene „poetske efekte”, značajnije čak i od onih koje su spominjali neki od proučavalaca signalizma — o kojima je bilo reči u prvome delu ovoga poglavlja — dakle, efekti veći od onih koji se postižu neobičnim i nelogičnim susretima reči i skupova reči, Miroljub Todorović je postizavao u ciklusu-poemi Konjic-Ljeljen (1969), koju je objavio, takoreći, na počecima pesničkoga rada. Već tada se Todorović našao u predvorju stohastičkih Propileja. Pesme iz ovoga ciklusa-poeme, autor će objavljivati i u drugim knjigama, samostalno, ali istrgnute iz celine, iz konteksta, reklo bi se jedinstvenog, u kojem su se našle. Po razigranosti mašte i onoga što se smatra „invencijom”, po zgusnutim jezičkim blokovima koji se sudaraju jedan s drugim i po tome što su ti blokovi „znakovi” koji upućuju na složenost asocijativne kreacije i na najčudesnije izvore iz kojih su potekli — ovoj poemi biće ravni, u pogledu poetsko-estetskoga dometa, tek verbalni nizovi iz ciklusa Ponovo uzjahujem Rosinanta, ali još poneka celina koju je ovaj autor inkorporirao u neverbalne knjige svoje poezije, posebno one iz „zrele” faze ili trenutka naše sadašnjosti. Izdvojićemo, za ovu priliku i ne samo ilustracije radi, pesmu pod naslovom Jezici:

ovo je moj jezik nerazumna rečenica
kroz severnu maglu vraćam se zorom
smrt gladno i nervozno žena u lokvi
krvi diše čuo sam ove reči i krenuo
kovnice žarulja i oseke da ne postoji
možda govor skorašnje oluje drugi izlaz
u slezovom mirisu onaj ko počiva nagrizan
onaj koga nalazim na ulici sa otvorenim
žilama na stenu skače svež vazduh reči
sakriva u gustoj tami put me vodi iza
bregova nagli bičevi leda po običaju
oči kostolomne na zidovima jezici
kresnice ispisuju ¹⁸

Ova pesma-fragment, jedna od dvadeset i tri, koliko ih Konjic-Ljeljen sadrži, dovoljna je da se uoče sva ona pomeranja koja su izvršena u ravni i prirodnoga jezika i u ravni i prirodnoga jezika i u ravni sekundarnog, pesničkog jezika, u kojem se „čista” stohastička poezija maksimalno ispoljava.

Ako bi se na sintagmatskoj osnovi prirodnoga jezika razložili stihovi/iskazi od kojih je pesma Jezici sklopljena, dobilo bi se dvadesetak sintagmi koje odslikavaju ili stanje lirskoga subjekta ili izražavaju njegove konstatacije o svetu oko sebe. Svaka od tih sintagmi je sadržajno tek poluinformacija i zahvaljujući toj nedorečenosti može da korespondira ili „komunicira” sa drugom sintagmom, isto tako nedovršenom, a da pri tome nije nužan njihov neposredni dodir. Raščlanjena prema logici prirodnoga jezika, pesma koja je maločas navedena, mogla bi da izgleda ovako:

ovo je moj jezik / nerazumna rečenica / kroz severnu maglu vraćam se zorom / smrt / gladno i nervozno žena u lokvi krvi diše // čuo sam ove reči i krenuo // kovnice žarulja i oseke// da ne postoji možda govor skorašnje oluje / drugi izlaz u slezovom mirisu // onaj ko počiva nagrizan / onaj koga nalazim na ulici sa otvorenim žilama na stenu skače // svež vazduh reči sakriva u gustoj tami// put me vodi iza bregova / nagli bičevi leda po običaju / oči kostolomne na zidovima // jezici kresnice ispisuju.

Naravno, mogla bi se vršiti i drukčija raščlanjavanja jezika (iskaza pesme) i broj varijanata pesme bio bi višestruk, međutim, ova koju smo ponudili pokazuje kakvo sve „čitanje” teksta može biti, odnosno, kako se segmenti iskaza mogu percipirati i povezivati. Kubistički rez ovde je predstavljen u punom svetlu, na delu. Semantičko težište pesme, naznačeno naslovom Jezici, potvrđuje Kornhauzerovu pretpostavku da u stohastičkoj pesmi naslov „vrši klasifikacionu ulogu”, da tema nije nikakva „nadređujuća kategorija”, a slučajna sintaksička povezivanja u okviru stihova ne organizuju nikakvu celinu — celinu u smislu jedinstvene semantičke završenosti i „zatvorenosti” stiha i pesme kao celine.

U knjizi ALGOL (1980), u ciklusu Lunomer II (1969/70), u Todorovićevom — u osnovi stohastičkom govoru — učestvovaće i leksika kojom je inače obeležena scijentistička faza u stvaralaštvu ovoga pesnika, pa čak u toj leksici naći će se i hemijske formule kojima se još više proširuje razuđenost sfera iz kojih naš pesnik crpe inspiracije ili „podatke” za oblikovanje. Tako se u jednom od segmenata poeme mogu pronaći, u svega nekoliko stihovnih jedinica, podaci koji se odnose i na konkretni svet opažanja, zatim na svet/oblast koji proučava hemija, potom biologija, itd.:

TREBA
VIDETI OVE ŽIVOTINJE UMEJU DA UJEDU
GRAFIT SE KRISTALIZUJE U GUSENICE PROCES
TEČE H₂O + CO + H₂ ŽIVIMO KAO GOVOR
BEZ BOJE MIRISA I UKUSA U ZELENILU MOJ
GLAS JE PRIJATAN UZ KREČNJAK NEZAPALJIVI ¹⁹

Stohastičku poeziju iz zbirke SVINJA JE ODLIČAN PLIVAČ (1971), u ovde pominjanom radu, uspešno je analizovao Julijan Kornhauzer, naročito ciklus ABC o Miroljubu Todoroviću. Ako bi se uvažila (a nema razloga da se tako ne postupi) distinkcija između stohastičke i aleatorne poezije — onako kako je tu distinkciju izveo Miroljub Todorović (a on je kao distinktivno svojstvo naglašavao upotrebu svakodnevnog, kolokvijalnog jezika, jezika štampe, reklame, mas-medija i tehnološke civilizacije — u aleatornoj poeziji), onda nema spora da se pesme iz ciklusa po kojem je i zbirka dobila ime — SVINJA JE ODLIČAN PLIVAČ — ne smatraju aleatornim, utoliko pre što je ovaj pesnik, kako smo već videli, završnu pesmu iz ovoga ciklusa Ali slab je alibi bebe u bunaru, decidirano naznačio kao aleatornu.

Skoro svaka od ukupno 32 pesme, koliko ih ciklus Svinja je odličan plivač broji, reprezentuje sve ono što ova poema sadrži, i na planu jezika, i na planu kongruencije jezičkih elemenata, pa i na planu značenja (kojima se, da napomenemo, Kornhauzer nije bavio — zanimala ga je stilska ravan ove poezije). Kubistički rezovi toliko su uspešni (oštri?) da nadilaze rezultate nepotpuno ostvarenog nadrealističkog automatskog pisanja:

SVINJA JE ODLIČAN PLIVAČ

sada mi zubi više nisu važni ujedam
štipaljkama to znaju i oni koji piju
jogurt za životinje cenjeni potrošači
svinja je odličan plivač ali ja volim
džigericu sa žarom na osnovu dugoročnog
poznanstva obezbeđujem zaštitu zakonitosti
da li ste zadovoljni prvim polnim
iskustvom u svakoj prilici oslobodite se
homoseksualaca to je kažnjivo kako ćete
inače oslabiti na određenim mestima
umesto pošti obratite se policiji oni će
vam staviti kameni puder na kožu dnevno i
po trista intervencija uostalom svakom je
zajemčeno pravo na žalbu ja idem u lov na
foke i pingvine a vi isterajte mi zmiju
iz stana ²⁰

U ciklusu Recept za zapaljenje jetre, objavljen u zbirci KYBERNO (1970), aleatoričnost kao postupak prepoznaje se kao dominantnije svojstvo oblikovanja, no postupak integracije nespojivih iskaza po smislu, ostaje nepromenjen. Pojedine pesme u ovom ciklusu, u pogledu kvantiteta, duže su nego one koje čine zbirku SVINJA JE ODLIČAN PLIVAČ, ali su zato stihovi nešto kraći (mada ni jedan ni drugi kvantitativni „parametar” nema nikakvog značaja za poeziju o kojoj je reč). U nekim pesmama iz ciklusa Recept za zapaljenje jetre naići će se na karakterističnu leksiku iz šatrovačkog govora (Flondra kao profesorka, Još uvek bodem svoju guznu dašu), a neposredno ovom ciklusu u KYBERNU prethodi jedna tipično statistička pesma — Čovek kratkih nogu. Po „efektnosti” sklopova jezičkih jedinica antologijske su pesme (ako se tako može reći), bar dve: Igra kinesku svilenu bubu i Kad budem bio engleski fudbalski reprezentativac.

U NOKAUTU (1984), jednoj od novijih knjiga Miroljuba Todorovića, pesnik o kojem je reč „vratio” se tematici Zvezdalije i pod tim naslovom objavio je stohastičko-aleatornu poemu s „primesama” statističke poezije (prva pesma, od ukupno četrnaest koliko ih poema sadrži). Ova „nova” Zvezdalija nastajala je dugo (1979–1983), ne nastavlja neposredno, ni načinima, ni „sredstvima” PUTOVANJE U ZVEZDALIJU, ali je tematika ista. Pojedine pesme — fragmenti poeme izuzetno su kratke, druge su duže i podsećaju na „modele” za koje se Todorović u ovoj vrsti signalističke verbalne poezije opredelio. Asocijacijama realizovani „kosmos” ove poeme, veoma je bogat:

rađa se nedoumica požari rujnice
plodnik prhne koga zdrobiti Remboa
kolevku lubičastu provaliju noćas dok
spavam oštrozubi kristali trudnica
na zidu prezren plug sa zmajevim
repom umiljati Kerber maše maše
začaran pesmom udarac iznenada
pad u provaliju ja sam mrlja
suncokret oslepljen gledaj me jeziče
nakrcam glagolima ja sam lovac
ja sam provalija ²¹

Zbirka CHINESE EROTISM (1983) sadrži takođe jedan ciklus aleatorne poezije pod naslovom Hitno sveže ribe. Ciklus je, kao još neki — ovde pomenuti — nastajao u periodu 1969/70. godine i sadrži, kao na primer, Recept za zapaljenje jetre, sve one govore na koje računa aleatorna poezija, uključujući tu, naravno, i šatrovačke reči koje obogaćuju pesnikov vokabular i time razmiču međe mogućih značenjskih prostora.

Pregled Todorovićeve stohastično/aleatorne poezije namerno završavamo poemičnom celinom Ponovo uzjahujem Rosinanta. Poema je objavljena u zbirci šatrovačke poezije TELEZUR ZA TRAKANJE (1977), sadrži devet „samostalnih” pesama (pevanja?), a svaka pesma posebno je naslovljena, i u svakoj od njih pesnikovo prisustvo je neobično naglašeno, a tako i svet iskustava koja se saopštavaju. Sastavljene od kratkih stihova, pesme iz ove poeme stiču posebno živ, razigran ritam, iza kojega se sluti, za signaliste i Miroljuba Todorovića krajnje neočekivani zanos, ekstatično vrenje u kojem se pesma začinje i oblikuje. Ta aura koja lebdi iza/iznad poeme, kao izraz atmosfere u kojoj se lirski subjekt nalazi, čini da se sve pesme čitaju kao jedna pesma, što, u stvari, Ponovo uzjahujem Rosinanta i jeste. Jezičke celine, sintagme, ne seku se jedna s drugom, teku jedna za drugom, više sugerirajući smisao no kazujući ga, i kao lavina survavaju se u ponore jezika i bića, sveta, zahvatajući u čudesnom kolopletu sve ono što je sadržaj pesnikove svesti, bića, sveta. Asocijacije su u tom sunovratnom obrtanju senzacija i misli uhvatljivije nego i u jednoj drugoj stohastičkoj poemi ili pesmi, a „ključ” za ulazak u njihovu kaleidoskopsku raznolikost ponajbolje se otkriva u zvukovno raskošnoj pesmi A ta ševa što uleće:

iako zima nije pokazala
svoje prave zube
nikada neću postati jedriličar
ne podnosim religiju
ni grupne seksualne odnose
hranim se povrćem
i ženskim noćnim košuljama
oprostite gospođo
čovek bi se našao u iskušenju
pariz ili peking svejedno
prepelice puževi kuvane sove
samo kad preuzmem kormilo
nad ovim kantama za đubre
oprezno kroz arkadiju
i stavim zelenu boraniju
u uši vetrovitog nebodera
pre prerije gde vaša lepota truli
perorezom ću prerezati
žućkastu tortu leševa
a ta ševa što uleće
u klopku cvrkućući
znate li da u zanzibaru
pravi gnezda
znad svezanog reza zvezda ²²

Todorovićeva pesma pokazuje na dovoljno očigledan način na kakve je prevrate računala stohastička signalistička poezija i, konačno, kakve je prevrate u jeziku poezije obavila. Jedan kritičar je tvrdio da takvih prevrata u srpskoj književnosti nije bilo, od Vukovog doba do danas.²³

Karakteristike stohastičke poezije uočavaju se i u praksi drugih, signalistički opredeljenih pesnika, međutim, za ovu priliku dovoljno je pomenuti još samo dvojicu, koji su, inače, uspešno radili i na planu vizuelne poezije, negujući, uz put tehnološku i fenomenološku poeziju, s „primesama” nađene (ready-made) poezije. Reč je o Ljubiši Jociću i Miodragu Šuvakoviću.

Kao signalistički pesnik Jocić je, pre svega, „pesnik tetra-paka”, dakle, tehnološke poezije, zatim vizuelnih kreacija i filma. Među verbalnim radovima, u smislu stohastičke poezije, naročito se izdvaja pesma Rasprava o ukusu, koja u epigrafu sadrži (očekivanu) latinsku sentencu da o ukusima i bojama ne treba raspravljati („De gustibus, et coloribus, non est disputandum.”). U ovoj pesmi, naime, kubistički rezovi u sintaksičkim celinama, svedeni su na segmentiranje iskaza koji se, zatim, ucelovljuju u nove iskaze, do u beskraj, da bi se tek na kraju pesme došlo do „definicije” nekolikih pojmova, koji se kao „ključni” u pesmi javljaju više puta. Naravno, nije reč o definicijama u scijentističkom smislu nego o poetskom određenju ili „opisu” pojmova:

RASPRAVA O UKUSU

ljuto papreno je crveno je bolno
masno uljano je žuto je melem je rašćenje je hranjivo

biberno je sivo peskovito je grebuće
jezik ima 10.000 papila bradavica za ukus
slano slatko kiselo gorko
slano i slatko su na vrhu jezika
kiselo je na sredini a gorko na dnu jezika
slano je plavo i crveno ali nije modro ono je
prozračno
slano je boje mora i krvi
slatko je zrele žute boje je osunčeno sočno
gorko je modro je otrovno je trulo gnjilo
kiselo je zeleno je nezrelo sveže provokantno
sladunjavo je neprijatno pomešane boje mlako izmućkano

splaslo sparušeno bljutavo
istovremeno jako slano i jako kiselo je psihodeličke
boje

razorno
slatko i kiselo su svežina i povetarci slasti
slatko je slast življenja
slatko je erotsko ²⁴

Interpunkcijski (pravopisno) „neuređeni” iskaz Ljubiše Jocića nije dalek od jezika proze, ali ni od nadrealističkog automatskog pisma (iako je „logika” misli ipak raspoznatljiva). Srodnim jezikom (u više varijacija) koristio se u knjizi SAN I KRITIKA i Vujica Rešin Tucić, ali je kod njega do posebnog izraza došla interpunkcija i različiti modeli tzv. prostih rečenica, odnosno sintagmatskog povezivanja istih ili različitih vrsta reči.²⁵ U tekstu Posao cveta, brda su daleka, na primer, iskaz je u obliku rečenice kojoj je predikat imenski: Vuna je meka... Vetar je hladan... Cipele su vlažne... Banane su zrele...²⁶

Pesma Miodraga Šuvakovića R.O.N.S, objavljena u velikom signalističkom izboru časopisa „Koraci”²⁷, predstavlja, zapravo kombinaciju vizuelne i verbalne pesme (videti u prilogu, na kraju poglavlja). Samim tim, što se iza šifriranoga naslova (niz od četiri skraćenice), nalazi kombinovani i verbalni „materijal”, sugerirana je ideja o dvostrukoj „strukturi” i „fakturi” pesme, odnosno, o pokušaju da se „haos” dekodira relativno „čitljivim”, vizuelizovanim, verbalnim „znacima”. Ispred teksta pesme, naime, u pravougaonom prostoru smeštene su dve verbalne poruke (tri puta složena reč smrt i jednom reč život), nekoliko figura koje su obrazovane pisaćom mašinom (slova d, a, g, reč bet, N, broj 1 i tri otiska prsta premazanog bojom). S obzirom na taj i takav, „likovni” kontekst, „suma” reči koje su upotrebljene u pesmi i za koje se pouzdano ne zna odakle su sve došle u pesnikovu svest, postaje za tumačenje „prohodnija”: sve reči, tačnije, mogu se razvrstati prema dvema koje sadrži vizuelna kompozicija (život–smrt), a potom nije odveć teško (prema ovoj smisaonoj opoziciji) „sabrati” njihova značenja. Međutim, ovakav postupak bio bi ipak pojednostavljenje u uspostavljanju osnovnog semantičkog polja pesme, u kojoj se kaže sledeće:

večera veštica sumrak pustara prizivanje duha
u nadi je izgubljen spas mrmljanje ispucalih
usana jecanje koza koziji rog
nekada na ostrvu svako jutro: dobro jutro go-
spođa kozo dobro jutro gospođa kozo
kao šum vetra nestaje pustara snovi se prodaju
na ulici kao tela toma akvinski trka repova
u podnožju oka besa i nemoći da se bilo šta
promeni na licu od mermera prevara bratskih reči
i dodir u nemosti plač vertera na ognjištu ruši
se vavilon zauvekzauvekzauvekzauvekzauvekzauvekzauvekzau
laskanje radi sreće ljubavna igra laskanje radi
vlasti laskanje radi slave radi slobode veliko
podlo laskanje iz košmara istih dana sve je isto
samo na drugi način ševa je odletela na nebo
ledi magbet truli ledi magbet sećanje ledi magbet
ništa povratak malim kućnim vešalima danas je
prvi juli 1973 proglašavam ga za peti juli kraj
mitova uauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauaua
uauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauau
uauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauauzz ²⁸

Šuvakovićeva pesma ipak poseduje sve dominantne karakteristike „raspršenog” jezika stohastičke pesme; s obzirom na to da nije poštovan nijedan pravopisni znak, da je narušena „logika” sintakse našega jezika i da se u poslednja dva stiha umesto reči umnožava podrugljivi uzvik „ua” — jasno je protiv kakve su poetike stohastički pesnici ustajali i — naravno, kakvu su poetiku zagovarali.²⁹ Iz stohastičke poezije kasnije će se artikulisati apejronistička signalistička poezija.

(Iz knjige: Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, 1994)

NAPOMENE

1. Miroljub Todorović, Fragmenti o signalizmu, u: SIGNALIZAM AVANGARDNI STVARALAČKI POKRET Kulturni centar Beograda, Beograd. 1984, str. 31–32.

2. Miroljub Todorović, PEVCI SA BAJLON-SKVERA, „Novo delo”. Beograd. 1986, str. 58–60.

3. Miroljub Todorović, Loc. cit.

4. Julijan Kornhauzer, Stilistički pristup signalističkoj poeziji, odlomak iz doktorske disertacije Sygnalism — propozycja serbskiej poezji ekspeirmentalnej, Uniwersytet Jagiellonski. Krakow 1981, objavljen u prevodu Biserke Rajčić, u knjizi SIGNALIZAM U SVETU. „Beogradska knjiga”, Beograd, 1984, str. 75–97.

5. Rad Julijana Kornhauzera posebno je pratio i kritički komentarisao Milivoje Pavlović, inače, izvanredno upućen u tokove i „poslove” u i oko signalizma. U ovom slučaju upućujemo na Pavlovićev tekst: Signalizam jugoslovenski stvaralački pokret. „TOK”, god. XX br. 13–14, zima 1985/86, str. 4.

6. Milivoje Pavlović, Loc. cit.

7. Jelena i V. Cvetković, Demistifikacija pesničkog čina i pesnika, „TOK”, Prokuplje, god. XX br. 13–14, 1985/86, str. 13.

8. Julijan Kornhauzer, Sleng (šatrovačka) poezija, odlomak iz doktorske disertacije, u prevodu Biserke Rajčić, objavljen u „TOKU”, god. XX br. 13–14, 1985/86, str. 23–25.

9. Julijun Kornhauzer, Loc. cit.

10. Milivoje Pavlović, Nav. delo, str. 6.

11. Milivoje Pavlović, Nav. delo, str. 7.

12. Julian Kornhauser, Stilistički pristup…, str. 87.

13. O lome videti više u poglavljima Todorovićeve knjige PEVCI SA BAJLON-SKVERA: Epigon signalizma, str. 65–69. Pevac sa Bajlon-skvera Slobodan Rakitić, str. 69–71, i Plagirani plagijator ili patašon — prelaz Miodraga Perišića, str. 71–82.

14. Julijan Kornhauser, Stilistički pristup…, str. 78.

15. Miroljub Todorović, Ožilište, treća pesma, INSEKT NA SLEPOOČNIC1, „Dečje novine”, Gornji Milanovac, 1978.

16. Miroljub Todorović, Nezvezd, iz Himne zvezdareve, u knjizi TEXTUM, „Dečje novine”, Gornji Milanovac, 1981.

17. Miroljub Todorović, Himne zvezdareve, TEXTUM, 1981, str. neoznačena.

18. Miroljub Todorović, Jezici, iz poeme Konjic-Ljeljen, „Gradina”, god. IV, br. 8–9, avgust–septembar, 1969, str. 3.

19. Miroljub Todorović, Lunomer II, u knjizi ALGOL, „Rad”, Beograd, 1980.

20. Miroljub Todorović, Svinja je odličan plivač, u istoimenoj zbirci, „Prosveta”, Beograd, 1971, str. 8.

21. Miroljub Todorović, Zvezdalija, pesma br. 9, u knjizi NOKAUT, „Beogradska knjiga”, Beograd, 1984, str. 181.

22. Miroljub Todorović, A šta ševa što uleće, iz poeme Ponovo uzjahujem Rosinanta, u knjizi TELEZUR ZA TRAKANJE, „Grafos”, Beograd, 1977, str. 45.

23. Ostoja Kisić, u ogledu Naša kompjuterska poezija, u knjizi NEZVANA AVANGARDA, „Novo delo”, Beograd, 1986, str. 106.

24. Ljubišu Jocić, Raspravu o ukusu, „Koraci”, god. XI, knj. XI, sv. 1–2, 1976, str. 47.

25. Vujica Rešin Tucić, SAN I KRITIKA, Ćirpanov, Novi Sad, 1977.

26. Vujica Rešin, Tucić, Posao cveta, brda su daleka, u knjizi SAN I KRITIKA str. 15. Iako u podnaslovu zbirke stoji napomena da je reč o pesmama, tekstovi koji čine zbirku bliži su jeziku proze, a obrazovani su na različite načine: na primer, fragment Rapavo mlako lepljivo. svučeno uspravno duboko, kako se od naslova vidi, sklopljen je od priloga (tri priloga obrazuju sintaksički iskaz koji bi se mogao smatrati rečenicom): Veselo tvrdo toplo. Masno suvo smrznuto. Tučemo vedro plašljivo… Drugi put, takođe je o prilozima reč, sintaksički obrazac obrazuju svega dve reči — adverba: Sirovo kuvano, plašljivo hrabro, prema principu suprotnosti: hladno toplo, nisko visoko, plitko duboko, crno belo, itd. Tucić dovodi u vezu i glagole: jedan fragment ima naslov Mahali mokrili plakali, i prema tome modelu oblikovan je tekst u kojem iskaz čine po tri reči (glagola): Stali trčati leteli. Spavati mahati mokriti. Plakati seći bacati, itd. Očigledno je da su u ovoj knjizi korišćena iskustva signalističke kompjuterske poezije, ali da je načela klasifikacije leksema uspostavljao sam pesnik. Intervencije pesnika su očigledne i u pesmama gde je „zadati” model poništavao efekte slučajnih spojeva, svojstvene inače uređaju, kao što pokazuje primer pesme O suza i. i brašno o: I polje o. O patka i. I suncokret o. O suza i. I brašno o. O kašika i. I ždrebe o. O jarak i. I kajsija o. O marama i. I sladoled o. O zapušač i. Itd.

27. Miodrag Šuvaković, R.O.N.S, „Koraci”, god. XI, knj. XI, br. 1–2, 1976, str. 48.

28. Miodrag Šuvaković, Nav. delo, str. 48.

29. Reč je svakako o poetici „vezanog” stiha i poetici obnovljenog romantizma (neoromantizam) i simbolizma (neosimbolizam). Poetika koju su zagovarali već je predstavljena u poglavlju o poetici signalizma.