NAUČNOKNJIŽEVNI OPUS ŽIVANA ŽIVKOVIĆA

Jovan Pejčić

Vreme stoji, čovek prolazi, Oni koji znaju, Stari, uče: misli, reci, postupci, dela, energija ličnosti, zavet bića – ako ih je bilo – imaju snagu Vremena. Ostaju.

O toj mudrosti Starih razmišljam nad knjigama Živana Živkovića. Sve su tu, od prve do osme. I sve su, osim poslednje – Gost sa Istoka, koju mi je, odmah po izlasku, poslao izdavač – s autorovim posvetama. Na jednoj od njih potpisan sam kao recezent:

Reč i smisao. Naslov-signal, rekao bih programski naslov: njegov sklop, sva je prilika, izražava suštinu Živkovićevoga rada na književnosti, put i pravce njegovih istraživanja.

Dok ponovo, jednu za drugom, prelistavam Živkovićeve knjige, potvrđuje mi se davnašnje saznanje da, u stvari, nema discipline književnoga znalstva u kojoj se on nije ogledao. Kritika, istorija i teorija književnosti u njegovim su radovima otpočetka na zajedničkom poslu: u literarnom prikazu (knjiga Sedmi pečat, Novi Sad 1988) jednako kao u studiji (knjiga Izazovi avangarde, Beograd 1986) i monografiji (knjiga Signalizam, Paraćin 1994). Ni prva, četvrta, sedma i osma Živkovićeva knjiga (Orbite signalizma, Beograd 1985; Svedočenja o avangardi, Beograd 1992); Od reči do znaka, Beograd 1996; Gost sa Istoka. Ogledi o haiku poeziji, Niš 1996) ne izlaze iz opisanog kruga. Živković, jednom reci, spada medu poslenike koji književnost doživljavaju - integralno, a stvar razumevanja i tumačenja književnosti - kompleksno.

Knjiga Reč i smisao (koja nije Živkovićevo glavno delo; glavni njegov spis je obimna monografija o signalizmu) odražava upravo taj kvalitet njegovoga analitičkoga teorijskog bavljenja književnošću.

Delo je zamišljeno kao zbirka ogleda heterogenog tematskog i kritičkog opredeljenja. Istraživački raspon kreće se od teorijsko-leksikografske obrade izvesnih aktualnih naučno literarnih problema, utemeljuje se opširnim radovima o Konstantinovićevom osmotomnom „rečniku srpske poezije dvadesetog veka“ i voluminoznom Rečniku književnih termina (izrađenom pod redaktorskim nadzorom Dragiše Živkovića), zatim se pomera prema strogo genološkim proučavanjima pesničkih mikro oblika, širi se određenim sintetičkim opitima usmerenim na utvrđivanje semantike i morfologije jednoga kruga kriptičnih lirskih motiva, obuhvata nekolike izazovne istorijsko-poetičke teme, na primeru nemaloga broja savremenih srpskih pesnika i pripovedača pruža obrazac književnoga i kritičko-teorijskog portretisanja, da bi se, na kraju, ovaj raspon zaokružio žanrom literarne mikroanalize i hermeneutičkog zapisa.

Dajući na ovaj način (apstraktno?) sadržaj knjige Reč i smisao, hteo sam da naznačim (ako je već ne opisujem) svu širinu literarno naučnih interesovanja Živana Živkovića, utoliko pre što mi se čini da baš u ovim tekstovima do najdubljeg izražaja dolaze ne samo Živkovićeva kritičko teorijska shvatanja i pojmovi, nego i njegova koncepcija literarnog umetničkog dela, estetskog fenomena kao takvog.

Ta shvatanja i ova koncepcija počivaju, nema sumnje, na temeljnom poznavanju moderne nauke o književnosti, kako u metodološkom tako i u metodičkom smislu.

Naravno, to najmanje znači da su Živkovićevi ogledi (da su njegove knjige, ili brojni članci i prikazi – koji su zasad rasuti po časopisima i listovima) neka suvoparna akademska literatura. Oni to nisu već i zato što su u svima Živkovićevim tekstovima podjednako prisutni problemski tretman gradiva i kulturno-istorijski (kontekstualan) pristup, racionalan analitički postupak i intuitivno kritičko ozarenje.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)

OSTAJU „KNJIGE - SENI ŽIVOTA“

Miodrag Mrkić

Nisam lično poznavao doktora Živana Živkovića, ali njegovu, za mene iznenadnu smrt, doživeo sam kao neki lični gubitak. Znao sam njegov značaj za život signalizma. Ja sa u izvesnom smislu postao dodatak signalističkog pokreta, neko ko se, eto, organski vezao, naslonio na temelje. To smo kao neku tajnu čuvali ja i Miroljub Todorović. Čak smo se dogovorili da ne govorimo o tome dok ne izađe iz štampe moja knjiga U tami znaka.

Sigurno je da u metatekstovnom smislu ono što je uradio Živan Živković (naravno i Milivoje Pavlović, Julijan Kornhauzer i drugi) predstavlja jedan od stubova otvorenog sistema – signalizma. Kada sam pisao o signalističkim radovima (i kada pišem uopšte) podmukla jeza neizvesnosti me obuzimala. Iz tog me je vadila misao na Živana Živkovića i njegove knjige o signalizmu.

Sada nema Živana Živkovića, i 19. decembra 1996. godine kada sam oko 17 i 20 pročitao u „Večernjim novostima“ da je umro, osetio sam kao da je neko izvadio ispod mene oslonac.

Nisam siguran da je to istina. Možda je san. U mojim godinama i inače kod mene su treperave granice između sna i jave. Nisam se poznavao sa njim... Ostaje pustoš u tumačenju signalizma, ali ostaju i njegove knjige, a „knjige su seni života“.

Za poznanstvo su potrebni vidljivi razlozi. Pravi razlozi za poznanstvo sa piscima su njihove knjige. Ja sam se tokom života i nesvesno držao kineske poslovica: „Nemoj se nimalo žalostiti što te ljudi ne poznaju, već – naprotiv – što ti njih ne poznaješ?“ Mislio sam, kao što i mnogi misle, da je sve u delu. Ja sam tek u svojoj pedesetosmoj godini objavio prvu knjigu. Zaista sam uživao draži i svrhovitosti anonimnosti. Retka su uzajamna oduševljenja sa poznanstvima...

Dakle, možda su to neki dublji razlozi zašto se nisam upoznao sa Živanom. Nekoliko puta ne promocijama imao sam priliku da se upoznam. Imao sam priliku i jednom u Kući Đure Jakšića. Miroljub Todorović je Živanu i Marku Nediću pokazivao novi broj Signala. I ja sam tu bio. Oko štampanja moje knjige sa Todorovićem progovorio sam za stolom nekoliko rečenica. Mislim da sam u vezi sa Signalom reč dve izmenio i sa Živanom. Sa Markom Nedićem malo više jer sam Marka poznavao.

Ako znam čoveka o čijim knjigama pišem kao da mi smeta to što ga znam, poznajem. Često mi se dešava da kada pišem o nečijoj knjizi da toga sretnem na ulici i da ne mogu sa sigurnošću da povežem da se tu radi o jednoj istoj osobi, čoveku. Nikada ne kažem: „Baš danas“, ili – „Pre sat sam pisao o tvojoj knjizi“. Taj nemi susret mi smeta. Kvari mi moj svet tumaranja u njegovim znakovima života. Upravo, možda u toj „igri“ realnog življenja, u toj igri začaranosti, u nekoj paralelnosti sveta, ja produžavam svoju igru duha, igru koja ide i izvan rađanja-i-smrti u vreme, i preko vremena u večnost (u duhu budizma). Prema tim ljudima – osim neke ravnodušnosti i toga da su mi neki teret i da ih teško dovodim u osećanju (ne tako teško racionalno) u vezu sa njihovim delom – nemam osećanje krivice, kajanja, griže savesti.

Eto, desilo mi se da sam u vreme čitanja knjige Živan Živkovića Od reći do znaka i nešto zapisivao, podvlačio, i da sam ga viđao u prolazu, susretao, i da mi je bio „dalek“ i „tuđ“, i da ga nisam mogao povezati s piscem knjige Od reći do znaka.

Kada sam pročitao da je umro i da je bio mlađi od mene dvadeset godina, osetio sam baš krivicu, kajanje, grižu savesti, možda i greh. Ipak, u meni je progovorio čovek na Zemlji, građanin, progovirilo je „čojstvo i junaštvo“... Nisam zadržao čar večnih susretišta u pustim pustarama prazne Praznine. Avaj, ali beskonačnost je skup različitih beskonačnosti, susretišta, kako govore neki matematičari.

Umakao je standardizaciji

U trenutku skorog objavljivanja moje knjige U tami znaka imao sam uvid u sve tri knjige o signalizmu i Živkovićevu, i Pavlovićevu, i, naravno, moju. Osećao sam izvesno zadovoljstvo, radost pobede nad literarnom nacionalnom standardizacijom, i svetskom standardizacijom. Sačuvali smo individualnost: i žanrovsku, i tematsku, i stilsku (u užem smislu reči).

Proces svetskog integrisanja je možda ubrzan i bolan. Standardizacija je manifestacija tog procesa, standardizacija u svim oblastima. Ona je nužna, ali u umetnosti ona je porazna. Za umetnost, kao što se zna, ne važe zakoni razvitka kao za nauku, tehniku... Veliki, atipični umetnici, pesnici, individualci se otimaju standardizaciji uprkos stilu i duhu epohe. Prirodno je da su oni baš time u srži epohe, baš sa „inovacijama“ su glavni nosioci epohe... Trivijalni pisci su izraz i duha i stila standardizacije epohe. Njih je 90%.

Osećao sam i neku svrhovitost svog pisanja gledajući tu pored ležaja trenutno dve knjige o signalizmu i njegovom eponimu Miroljubu Todoroviću – knjigu Od reći do znaka Živana Živkovića i Svet u signalima Milivoja Pavlovića, i zamišljajući svoju knjigu koja već skoro godinu dana na pauzu čeka da bude štampana a koja će tehnički i po obliku biti ista kao Živkovićeva. Mislio sam da nismo narušili duh signalizma kao novog pokreta našeg, koji je bljesak pobune protiv konvencija građanskih kao što su bili, recimo, dadaizam, nadrealizam, ruska avangarda. Ovde da kažem dok sam pisao o knjigama Miroljuba Todorovića, i uopšte kad pišem, ja ne mislim ni na šta no samo na svoje zadovoljstvo koje me obuzima tumarajući po tajnim spremištima dela o kome pišem. Čitajući Živkovićeve tekstove o signalizmu (naravno i Pavlovićeve i druge) osećam da su i oni imali to zadovoljstvo druge vrste. Ono je više u sferi spektakularnog viđenja fenomena signalizma, zakonitosti njegovih, zakonitosti opšteg duha. Recimo prosto: to je i takva je njegova, Živanova, obdarenost.

„Smrt je surova ali život je još suroviji“

Mnogo je o smrti rečeno. Njoj to ne smeta. „Smrt je još uvek brža od svega“. Eto, u trci je i sa signalizmom i sa Živanom... „Ona otvara dveri slavi, a ugušuje zavist“. Usmeno se govori i piše... Nisam pročitao ni čuo senke zavisti o Živanu Živkoviću i kao čoveku i kao piscu. Navedosmo da je „smrt surova, ali život je još suroviji“.

Dve smrti, Marčelo Mastrojani... Jeste veliki glumac, ali, ipak Živan Živković je... i nehotice, mislim, protiv volje mrtvog glumca tih dana postao beleg našeg duha... Šoubiznis smrti... Kad će smrt šoubiznisa? Verujemo da će vreme i večnost ispraviti, ako imaju šta da ispravljaju... Dve smrti: mlada smrt i šoubiznis smrti. „Umrimo noćas od lepote...“ Onanija smisla.

Verovatno svi teško podnosimo „preporod srpstva“; „preporod srpske pravoslavne crkve“ (od jedne stvoreno je nekoliko i više sekti). „Srpske dihovne akademije“ i „srpske dihovnosti...“ Preporod kad se godišnje manje rađa 50.000 a umire više od 85.000; kada će nas za 30 godina biti 50% manje. Preporod kada je preplavila travijalna literatura tobožnjeg „nacionalnog bića“; kada štampa knjige ko ima para; kada obesni sinovi, „zlatni dečaci“, voze „mečke“ od 500.000 dinara i slupaju ih pijani. Petsto hiljada – onoliko koliko treba za štampanje celokupne „lirske produkcije“ Jugoslavije. Naši lirici doživljavaju poniženja sa beslovesnim facama nesuđenih sponzora koji su dočekali svoju šansu da se svete duhu.

Svi teško podnosimo „taj preporod“ i umiremo kao muve u čijoj su smrti vatre sponzorijade. Jedna od tih smrti je i smrt Živana Živkovića. Spisak umrlih možda u najboljim stvaralačkim godinama za poslednju godinu dana je poduži. Možda je Živanovo mesto na spisku i zbog mladosti i zbog stvaralaštva najtužnije. Za signalizam jeste najtužnije.

Sigurno da je Živan Živković osetio surovosti i života-i-smrti i vremena, eto sada i večnosti.

Znajući njegove tekstove osećao sam u njegovim poslednjim knjigama, da tako kažemo, prinudnu jezgrovitost. Sigurno je da je teško podnosio misao na prinudnu jezgrovitost, misao na cenzora dinara, ponižavajuću jurnjavu za sponzorima. Uske margine, format A5, sitna slova... Dakle, i njegove knjige iz srži signalizma su znak vremena, beleg sponzorijade i trijumfa nesuđenih sponzora nad nacionalnim duhom.

Eto, u nagoveštaju, u ovom mom sećanju rekao sam nešto i o stilu Živana Živkovića, o stilu kao izrazu duha života i smrti kojima niko ne izmiče. Te je opšti znak, beleg – signal. Je li to uteha?!

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)

LJUBAV PREMA POEZIJI

Zlatko Krasni

Živana Živkovića sam poznavao pre nego što sam ga upoznao. Upamtio sam ga po neobično lucidnim mislima u eseju o haiku-poeziji, a naš prvi susret se odigrao u unutrašnjem krugu Sajma knjiga. Nedaleko od istog tog mesta smo se i poslednji put sreli, oktobra 1996. godine. Između ta dva susreta imali smo nekoliko zajedničkih nastupa, radili smo u istoj redakciji, nismo se intenzivno družili – ali je među nama postojalo jedno dubinsko razumevanje, obostrana potreba, neki obostrani fluid koji je činio da se uvek s osmehom pozdravimo, da se obrađujemo jedan drugom, po pravilu pritisnuti raznim obavezama koje nam nisu ostavljale vremena za duži, intenzivniji razgovor. Naravno, nije reč o razgovoru: reč je o ljubavi prema poeziji, toj nevidljivoj sili koja stoji iza njegovog ogromnog opusa, i iza njegove silovite radne energije. Živan je bio kritičar koji je pesniku ulivao poverenje, uverenje da postoje ljudi koji taj pesnički posao cene i ozbiljno vrednuju, i koji je tako ulivao i ohrabrenje, toliko potrebno senzibilnim i prema svom delu, po definiciji, sumnjičavim stvaraocima. Istovremeno, Živan je pripadao mojoj generaciji poslenika poetske reći, i njegovim odlaskom sam prvi put shvatio šta znači pojam generacijske pripadnosti, i koliko takav raskid može biti bolan.

Možda bi se sve najjednostavnije moglo reći ovako: Živan je bio čitalac i kritičar kome sam verovao i radovao se što će on čitati moje pesme.

Ili bi se sve to, opet, moglo reći ovako:

GLAS

Koji je, za života, tumačio
druge, da bi rastumačio sebe,
i koji sada, kada se u nebesa
zaputio, zna šta je značio

tačno svaki stih i svaka belina
i smisao što iz toga bunca,
jer je na nova progledao sunca
i čuo onaj glas iza maglina;

onaj glas što se sa oca na sina
preliva kao fina mesečina
i čini da život i dalje traje,

čak i kad izgleda da svemu kraj je:
On nas to tek vraća, zar ne, Živane,
opet u pesme još neispevane.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)

ZAŠTITNIK „UMETNIČKE GERILE“

Andrej Tišma

Sa imenom Živana Živkovića prvi put sam se sreo pripremajući predgovor za katalog svoga međunarodnog mail-art projekta „Privatni život“ 1986. Do ruku mi je došla brošura „MAIL-ART-UMETNOST KOMUNIKACIJE“ koju je napisao Živan Živković, a izdavač je bila Pedagoška akademija za obrazovanje vaspitača predškolskiih ustanova (Zbornik radova 8, Beograd 1984). Naziv izdavača bio mi je nespojiv sa mail-artom, a za ime autora pomislio sam da je pseudonim (sličan mom književnom Živor). Ime koje je podizalo život na kvadrat. Sve je delovalo nekako čudno. Međutim, kada sam prešao na čitanje teksta oduševio sam se autorovim vladanjem materijom, bogatstvom podataka, primera, suštinskim zapažanjima koje je izložio u ovom nevelikom tekstu. Moram da priznam da sam nekoliko njegovih rečenica, koje i danas stoje podvučene žutim markerom, sa zahvalnošću preneo u svoj predgovor.

Kasnije sam nešto više saznao o Živanu Živkoviću od Miroljuba Todorovića, sa kojim je tesno sarađivao i čijem izumu Signalizmu je posvetio mnogo pažnje, pa i u onoj brošuri o mail-artu. Shvatio sam da on nije pseudonim, već stvaran i čudesno vredan, radoznao i savestan istraživač i tumač srpske i jugoslovenske avangarde.

Imao sam, zatim, priliku i da ga lično upoznam i sa njim sarađujem oko svoga projekta „Priroda daje...,“ 1992. Bilo je to vreme najžešćih pritisaka na našu zemlju, kada se nakon višemesečne kampanje u čitavoj svetskoj zajednici pisala presuda protiv nas i uvođenje totalne blokade, kako ekonomske tako i kulturne. Izložbu smo otvarali u Novom Sadu 28. maja, samo dva dana uoči formalnog uvođenja embarga protiv Srbije i Crne Gore, mada su nam već i do tada mnoge zemlje okrenule leđa. Postavljena je u Velikoj galeriji Kulturnog centra Novog Sada, izlagalo je 375 autora iz 30 zemalja sveta, tema je bila ekologija, a Živana Živkovića sam zamolio da govori na otvaranju, što je on rado prihvatio. Sećam se, bila je velika, junska vrućina, na ulicama pakao, u galeriji nešto podnošljivije. Živković je iz Beograda doputovao u svom svetlom bež odelu, i bio je sasvim mokar. Iako je to za mene i sve nas bio veliki trenutak, pomalo i prkosa i pobede, jer na izložbi su izlagali i Hrvati, Slovenci, Bosanci kao i predstavnici zemalja najčešćih zagovornika embarga, očekivao sam od Živkovića kraći prigodni tekst prilagođen klimi i situaciji. Međutim on je na otvaranju pročitao čitavu malu studiju od šest gusto kucanih strana, kasnije objavljenu u njegovoj knjizi „Od reći do znaka“ (Signal – Beorama, Beograd 1996) pod naslovom „Antologija mail-arta“. Sve nas je zadivio s kolikom pažnjom je on, pripremajući se za ovo otvaranje, proučio pristigli materijal, tu ogromnu količinu radova, i sa kakvom detaljističkom strašću je uspeo da ih utka u svoj tekst. Uz to je uspeo da dâ i kratak istorijat čitavog mail-art pokreta kao i ekoloških ideja u svetu, kojima je izložba bila posvećena. Na jednom mestu lepo je nazvao mail-art umetničkom gerilom, jer izložba „Priroda daje...,“ upravo se suprotstavila svetskoj političkoj zaveri da kulturno izoluje jednu zemlju, jedan narod. Tu misiju je nastavila i kroz predstavljanja u još nekoliko gradova Srbije sve do 1993, kao najveća međunarodna izložba usred kulturno izolovane zemlje.

Ovoj „gerili“ Živković je posebnu podršku dao pišući o antiembargo magazinu „Cage“ (Kavez) u beogradskom časopisu „Zbilja – Realitv“ (br. 2, 31. 3. 1994) pod naslovom „ART EMBARGO – EMBARGO ART“ s nadnaslovom „Umetnošću protiv sankcija“. On je ovde veoma opširno, detaljno i argumentovano dao prikaz aktivnosti jedne grupe jugoslovenskih networkera u borbi protiv kulturne izolacije svoje zemlje, koja je bila u oštroj suprotnosti sa oduvek proklamovanom otvorenošću i internacionalizmom ovog pokreta, kao i sa osnovnim postulatima na kojima je zasnovana savremena civilizacija, a koji se tiču ljudskih sloboda, prava na informaciju i kulturnu razmenu. Živković je dao pregled (kao možda jedini naš istoričar umetnosti, a koji nije direktno bio uključen u ovaj pokret) događanja počev od Anti-embargo networker kongresa u Sremskim Karlovcima (septembra 1992), preko pokretanja magazina „Cage“ (urednik Aleksandar Jovanović), akcija i performansa koje je ovaj magazin pokretao, kao i pojedinačnih akcija njegovih saradnika. U svome tekstu Živković je u sebi svojstvenom stilu dao iscrpan prikaz četiri do tada izašla broja magazina, pažljivo, gotovo fotografski je opisao skoro svaku stranicu, priloge naših i inostranih umetnika koji su se svrstali protiv blokade i time nam dali veliku moralnu podršku. Preneo je i delove tekstova, izjava, deklaracija i opisao sadržaje likovnih priloga. Ono gde se vidi Živkovićeva istinoljubivost, poštenje i ljubav za ispravan podatak, bez koga se istorija ne može pisati, je kasnije objavljivanje ovoga teksta u knjizi „Od reci do znaka“ zajedno sa pismom Aleksandra Jovanovića u kome mu je on, sasvim privatno, poslao ispravke i dopune opisa pojedinih umetničkih anti-embargo akcija datih samo na osnovu slika u „Cageu“ i za čije detalje Živković nije ni mogao znati jer akcijama nije prisustvovao. Živković je ove ispravke naveo u celini uz naglašavanje zahvalnosti Jovanoviću za „relevantne podatke“.

Konačno, Živković je dao svoj neprocenjivi doprinos izučavanju i afirmaciji signalizma, autentičnog avangardnog pokreta u srpskoj literaturi i likovnoj umetnosti, možda najcelovitije u knjizi „SIGNALIZAM (GENEZA, POETIKA I UMETNIČKA PRAKSA)“ (Paraćin 1994), gde prati ovaj pokret od 1965. do naših dana. Svojim karakterističnim načinom interpretacije naučne građe, savesnošću i marljivošću Živan Živković, taj čovek čije ime podiže život na kvadrat, svojim preranim odlaskom iz života ostavio je osetnu prazninu. Time je na neizvesno vreme ostavio bez zaštite i „gerilske umetnike“ koji ipak, sa Živanom u mislima, moraju da idu u nove borbe.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)

UROĐENI DAR ZA ANALIZU

Dragoljub P. Đurić

Sve koji tumače književna dela ili prate zbivanja u svetu knjige kod nas duboko je potresla iznenadna i prerana smrt dr Živana Živkovića, istaknutog književnog kritičara srednje generacije, blistavog esejiste i vrednog poslenika na polju nauke o književnosti. Kao docent na katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, Živković je u svemu bio primeran pedagog i prosvetni radnik, vrlo angažovan na seminarima, u komisijama, na književnim tribinama i simpozijima, domaćim i međunarodnim. Odgovoran je član mnogih žirija, redakcija, izdavačkih saveta i glavni i odgovorni urednik časopisa DETINJSTVO Zmajevih dečijih igara u Novom Sadu.

Rođen je u Novim Karlovcima 29. aprila 1952. godine. Gimnaziju je završio u Inđiji a studije jugoslovenske i opšte književnosti, kao i posle diplomske studije na smeru za nauku o književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom Fakultetu magistrirao je 1983. a doktorirao 1991. godine. Profesuru je započeo na višoj školi – Akademiji za obrazovanje vaspitača u Beogradu, na kojoj je radio devet godina, a potom je asistent i docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Objavio je osam knjiga: ORBITE SIGNALIZMA (Beograd, 1985), IZAZOVI AVANGARDE (Beograd, 1986), SEDMI PEČAT (Novi Sad, 1988), SVEDOČENJA O AVANGARDI (Zemun, 1992), SIGNALIZAM: GENEZA, POETIKA I UMETNIČKA PRAKSA (Paraćin, 1994), REČ I SMISAO (Zemun, 1995), OD REČI DO ZNAKA (Beograd, 1996), i GOST SA ISTOKA (Niš, 1996).

Prema tekstovima ovih njegovih knjiga ne može se steći potpuna predstava o opusu Živana Živkovića kao književnog kritičara, esejiste i naučnika. To nije dovoljno ni za bitne odrednice njegove stvaralačke fizionomije jer je veliki broj njegovih priloga, ogleda i studija ostao razasut u mnogim časopisima. Spisak objavljenih Živkovićevih radova sadrži 764 bibliografske jedinice! Pored pomenutih knjiga koje je ispunio svojim tekstovima, Živković ima i priređenih od kojih je najuzoritije pripremljena LJUBIŠA JOCIĆ: OGLEDI O SIGNALIZMU. Živković se za vrlo kratko vreme potvrdio kao kompletan književni kritičar jer se za ovaj odgovoran poziv temeljito pripremio. Njegovo poznavanje nauke o književnosti, estetike, opšte i komparativne, filosofije, lingvističkih disciplina i kriteriologije je izvrsno. Uz urođeni dar za lucidnu analizu književnog dela raspolagao je i tananim sluhom za sve što je u umetničkom delu novo, poetički još neidentifikovano i nekodifikovano. Ovo je naročito došlo do punog izraza u njegovom izučavanju strukturno vrlo složenih i multimedijalnih umetničkih žanrova signalizma, pokreta u čijoj je stvaralačkoj osnovi eksperiment. U estetskoj proceni književno-umetničkih dela svih žanrova (i onih izvan signalizma!) Živković je uvek postizao visok stepen objektivnosti. Njegov sud je logičan, jasno izrečen i ubedljivo obrazložen. Neumitno objektivan kada sudi, Živković prema autoru nikad nije bio zlovoljan. Takav je i kada vrednuje dela nauke o književnosti i kad zalazi u epistemološka pitanja. Pišući o velikom projektu kakav je Rečnik književnih termina, tvorevini kakva nedostaje i većim kulturama od naše, on se ne uzdržava od prilično dugog spiska prigovora posle kojeg odmah progovara kao čovek koji naglašava da to čini najdobronamernije kako bi ovaj naš podvig u potonjim izdanjima bio još bolji. (Sledeće izdanje ovog Rečnika uključilo je i Živkovićev prilog). Nije se uzdržavao da istakne blistave uspehe naših naučnika, visokih specijalista, kao što su Žarko Ružić, Radomir Konstantinović, Sreten Marić, Anica Savić Rebac, Ljubiša Jeremić, Petar Milosavljević. Takav je i kad govori o umetničkim dometima Borislava Pekića, Miodraga Pavlovića, Miroljuba Todorovića i o mnogim stranim autorima, naročito signalistima. Nije teško zapaziti da Živković ispoljava naročito interesovanje za književnoteorijska pitanja, ali i za ona koja su interdisciplinarna kao što je psihologija stvaranja i doživljavanja književnog dela, zatim odnosi među umetnostima itd. Pisao je o mnogim stranim teoretičarima: Janu Mukaržovskom, Volfgangu Mileru Luteru, Hansu Robertu Jausu, Vladimiru Propu, Feliksu Vodički i drugim.

Živković jeste svoju prvu knjigu objavio o signalizmu ali za sve vreme svog delanja kao književni kritičar pisao je ne samo o ovom pokretu nego i o svim ostalim književnim zbivanjima u našoj kulturi, kompetentno i merodavno. Najbolji dokaz su njegove knjige SEDMI PEČAT i REČ I SMISAO, kao i IZAZOVI AVANGARDE jer u ovoj raspravlja o istorijskoj avangardi a ne o neoavangardi, tj. signalizmu. Ovakvu paralelnu Živkovićevu delatnost potvrđuje i još koja stotina njegovih ogleda i studija koje nisu skupljene među korice knjiga već se nalaze u periodici. Ovakvo široko interesovanje bilo je dobro i za Živkovića ali i za njegove studije o signalizmu u kojima je najverovatnije dosegao najviše domete kao naučnik.

U prvoj knjizi ORBITE SIGNALIZMA Živković je utvrdio radikalnu putanju prvog našeg autohtonog stvaralačkog pokreta koji je, naročito u početku, u svetu bio brže prihvatan nego kod nas možda zato što je u većim kulturama senzibilitet novog vremena koji je izražavao signalizam lakše prepoznavan. Knjiga IZAZOVI AVANGARDE (reč je o istorijskoj avangardi) omogućila je Živkoviću da sjajno rasvetli genezu signalizma u svojoj budućoj sintezi o ovom pokretu. SVEDOČENJA O AVANGARDI predstavljaju sistematizovan zbornik svih bitnih svojstava ovog pokreta, pa je priprema za veliku sintezu kakvu je Živković ostvario u svojoj doktorskoj disertaciji SIGNALIZAM: GENEZA, POETIKA I UMETNIČKA PRAKSA. Po pristupu temi, dubini analize, sadejstvu odgovarajućih naučnih metoda, kompoziciji, dokaznom postupku, sistematičnosti, akribiji i izvrsnom izboru priloga, ova knjiga je izuzetno vredno naučno delo. Nije samo sjajan temelj za potonja izučavanja koja će iziskivati nova vremena. Ona već jeste duboko utemeljena naučna sinteza o signalizmu kao autohtonom pokretu u srpskoj umetnosti i kulturi.

U knjizi OD REČI DO ZNAKA Živković je dopunio sopstvenu sintezu o signalizmu, ne zato što je ona bila nepotpuna, nego zato što je signalizam stvaralački vrlo dinamičan, pun inovacija i novih žanrova. Ova knjiga još više govori o domaćim i stranim signalistima. U šest ogleda koje je posvetio Miroljubu Todoroviću kao rodonačelniku ove planetarne poezije, Živković je objasnio ne samo kako je Todorović postao naš najplodniji pisac u poslednjoj četvrtini ovog veka, nego i svetski graditelj moderne misli u sferi poezije, tj. kako je Todorović od srpskih pisaca koji stvaraju danas postao jedan od trojice najpoznatijih u svetu!

Osma knjiga GOST SA ISTOKA izvrsna je studija o haiku poeziji. Živkovićev entuzijazam je gotovo neverovatan. Njegova erudicija, naučnička opreznost i preciznost, zatim smisao za komparitivističke analize polimedijalnih žanrova signalizma, a naročito njegova istrajnost da sve novo poetički identifikuje i klasifikuje – izazivaju divljenje i duboko poštovanje. Kad budu objavljene knjige koje je sam pripremio za štampu i kojima je tražio izdavača, predstava o njegovom delu biće još potpunija. Pa i bez njih, ono što je do sada objavio do svoje četrdesetčetvrte godine života više je nego dovoljan dokaz o njegovoj veličini i značaju za srpsku kulturu i nauku.

Beograd, 22. XII 1996.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)

SVET I AVANGARDA

Moma Dimić

I najovlašnije skice za portret Živana Živkovića sigurno neće mimoići njegovo skoro dve decenije dugo bavljenje književnom kritikom. U domenu te kod nas još uvek najproblematičnije oblasti književnosti Živković je brojnim prikazima, kritikama i ogledima, baš kao i svojim usmenim predavačkim i izlagačkim delovanjem, dosegao vlastitu izuzetno autonomnu poziciju, razložan kritičarski idiom čijoj se argumentaciji i sudovima verovalo. Za razliku od najvećeg broja savremenih domaćih kritičara koji pred ponuđenim delom nekog pisca ponajpre izlažu pre svega sopstvenu kritičarsku poziciju i razloge bavljenja književnim poslom, u najvećoj meri zanemarujući istinski novum dela i autora pred kojim se (ili povodom kojeg) se obraćaju, Živković se svestrano bavio osvajanjem upravo autorske pozicije, vrednostima koje se daju a ne nadmeno pretpostavljaju. Značenje i poetsku energiju iznalazio je u samom delu i piscu čiju je kompleksnost sa svojom enciklopedijskom sabranošću do detalja razlagao.

Živan Živković bavio se podjednako poezijom, prozom i kritikom savremenih srpskih pisaca. Pisao je i eseje i kritike o književnosti za decu. Međutim, njegova kritičarska i književno-teoretičarska pojava vezivaće se prvenstveno za pionirske, i do danas neprevaziđene, knjige o signalizmu, s posebnim osvrtom na ulogu i domašaje Miroljuba Todorovića i, naravno, o haiku poeziji. Zanimljivo je da su i signalizam i haiku poezije dve književne oblasti koje su istovremeno, i podjednako, prisutne u svetu baš koliko i kod nas. Živan Živković je kao retko ko među nama imao sluh upravo za te forme i oblike koje od prvog svog zametka i časa po osnovnoj svojoj prirodi pripadaju duhu avangarde baš kao i onom koji zovemo uobičajeno (nakon Getea) „svetskom književnošću“. Kao što je podrobno osvetlio sve faze i aspekte Todorovićevog bavljenja signalizmom, Živan Živković se pozabavio svakom iole relevantnijom pojavom i ličnošću našeg haiku stvaralaštva, počev od Miloša Crnjanskog, preko kog je 1982. u zbirci prevoda „Pesme starog Japana“ stupio na naše tle i „kao pesnička forma stekao neverovatno veliki broj poštovalaca – nesrazmerno više nego i jedna druga koja je došla iz stranih literatura“. Posvećujući posebno oglede Crnjanskom, Devideu, Dejanu Raziću, Desanki Maksimović, Dobrici Eriću, Miroljubu Todoroviću i drugima, povazdan u sprezi sa izvornim „zakonodavcima“ ove specifične poetsko-duhovne delatnosti, Živković je istinski teoretičar i znalac onoga što bismo mogli nazvati „naš haiku“. Upravo poslednje objavljena Živkovićeva knjiga „Gost sa istoka“ („Prosveta“, Niš, 1996.) donosi na preko pet stotina stranica oglede: razmatranja o izvanredno raširenom prisustvu „najkraće pesme“ kod nas, minuciozna tumačenja zen učenja, metrike, ne zapostavljajući pritom i druge srodne pesničke forme kao što su tanke i vake.

Agilni i vredni poznavalac haikua Živković je bio jedan od „stubova“ haiku kluba „Četiri godišnja doba“ („Siki“). S uživanjem slušali su se njegovi opsežni ogledi o poeziji Macuo Bašoa, Ise, Busona, o haiku delatnicima kao što su Devide, D. Razić ili Petar Vujičić. Posebno je uzbudljiv bio njegov „Zapis o haiku poeziji Desanke Maksimović“. Mada metrički nesavršena haiku poezija Desanke Maksimović, ona je po svojim unutrašnjim pulsacijama i „toposima“ za Živkovića predstavljala „svetski relevantnog pesnika“. Desankina zbirka haiku poezije „Ozon zavičaja“ odisala je, po Živkoviću, slikovnom, zvučnom i značenjskom polifonijom, ali taj „ozon“ nije bio ozon samo zavičaja, Brankovine, već i nečeg mnogo šireg – ozon Sveta, kome kao kultura i poezija, preko takvih predstavnika kao što je Desanka Maksimović, Crnjanski, Isidora i toliki drugi „gosti sa Istoka“, uistinu pripadamo. Najstrožija i ujedno najnovija merila kao što su Avangarda i Svet bili su izvorište, motivacija kritičarske energije Živana Živkovića, njegovi „ishodišni toposi“.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)

INVESTIGATOR AND INTERPRETER

Miroljub Todorovic

Zivan Zivkovic acted in our culture as a literary critic, historian and literary theoretician for a decade and a half. For such a relatively short period of time he succeeded to achieve a great deal and enrich Serbian culture with a number of works that, I believe, will remain in the memory of this people and language permanently.

The range of critical-analytical curiosity of Zivan Zivkovic is wide and starts with literature for children, includes validation of contemporary poetry, prose, significant literary-scientific studies, ending with detailed, synthetic and revealing explanation of Signalism. concrete and visual poetry, mail-art and other artistic modes and movements which appeared during last decades on the horizon of Serbian and, more widely, planetary culture.

According to Miloslav Sutic, outstanding literary theoretician, "from the beginning of his scientific carrier, Zivkovic was one of the most reliable critics and interpreters of almost all the significant scientific-literary publications which appeared in this environment during the last fifteen years. Besides his being well informed, having strict criteria and wide perceptions, Zivkovic's curiosity for all forms of literary statements was especially outstanding, so that his texts would remain as a valuable testimony of an extremely fruitful period in our literary science". "Zivkovic's scientific and critical standards", continues Sutic "verified in the poetry and poetical meditations, are based on rich concept of scientific device proving, at the same time, authors inclination towards research and following of the innovations in Serbian literature which has been the basic subject of his teaching activity at the Philological Faculty in Belgrade."

Until his premature death this scientist and critic published eight books: Orbits of Signalism (Belgrade, 1985), Challenges of Avant-garde (Belgrade, 1986), Seventh Stamp (Novi Sad, 1988), Testimony about Avant-garde (Zemun, 1992), Signalism: Genesis, poetics and Artistic Practice (Paracin, 1994), Word and Thought (Zemun, 1995), From Word to Signal (Belgrade, 1996), Guest from the East (Nis, 1996).

In four among these eight books he was dealing with the problems of neo avant-garde and especially Signalism, Serbian creative movement. Explaining various Signalist poetry starting including verbal, visual and gesture poetry by a specific critical methodology Zivkovic directed his research probe towards ontology knots of neo avant-garde poetical discourse. This methodology applied for explanation of Signalism as well as a number of other literary and artistic creations in Zivkovic's essay treatment meant enlightening of their gnoseology and well as ontology starting points. This is seen best in the last books of this author in which a fruitful synthesis of critical with aesthetic-theoretical and literary-historical manner of recognition gave extraordinary results.

I have met Zivan Zivkovic mid 1982, a few months after his review of my book Algol in Letopis Matice srpske. This was an introduction to a fourteen years long creative friendship having, according to my opinion, no similar example to be compared to, in our literature and culture.

As a careful chronicler and investigator of our movement, Zivan Zivkovic wrote and published more than 1.500 pages of reviews, essays and theoretical studies about Signalism. This was a devotion without precedent under our circumstances. I know not about a critic in Serbian literature who has written such a great deal following a writer and his work. Written so much and so well. I assume this is rare even in the world’s literature.

Texts and analysis of Zivan Zivkovic were nor only support but very often road signs showing where and how to go towards new creative penetrations and new discoveries.

Culmination of this and such engagement was Zivkovic's study Signalism: Genesis, Poetics and Artistic Practice, his dissertation defended in 1991 and published in 1994. As critics emphasize, in his study, this theoretician and literature historian made a real "encyclopedia of Signalism", gave a "most reliable guide through Signalist galaxy", and calls for "a new and different reading of our contemporary poetry".

Finally, I would repeat once again: Serbian literature lost a great deal by the premature death of Zivan Zivkovic. Great is the loss for Signalism left without its inspiring critic, investigator and interpreter.

(Published in International Review Signal nr. 15-16-17, Belgrade, 1997)