Thursday, August 27, 2009

POETIKA SIGNALIZMA

Živan Živković


(Manifesti i drugi metapoetski tekstovi)


Od epohe romantizma književni manifesti i programi inaugurisani su ne kao pratioci književne produkcije nego kao njena metapoetska prethodnica — tačnije, u njima se kao tekstovima posebne namene saopštavaju nacrti novih poetičkih i estetičkih koncepcija koje su redovno u oštroj opoziciji prema onima koje su do tada bile na snazi i predlažu ne samo praktična „rešenja” (postupci) u procesu književnog oblikovanja već i načini recepcije budućih književnih tvorevina kao i transformisanja književnog, kulturnog i socijalnog konteksta u celini. Istorije mnogih nacionalnih književnosti mogu da potvrde činjenicu da manifesti i programi prethode konstituisanju ovog ili onog pokreta ili pravca, odnosno, konkretnim umetničkim delima kojima zagovornici tih novih pokreta i pravaca stupaju na literarnu scenu.


Međutim, teoretičari književnosti koji se posebno bave proučavanjem književnih manifesta i programa kao metapoetskih tekstova, smatraju da se ovi tekstovi — naročito ako se odnose na avangardu – ne mogu „čitati na referencijalnoj razini” niti se mogu „navoditi kao pouzdana književnopovijesna svjedočanstva, nego ih treba interpretirati unutar cjelovitoga teksta posebne namjene i funkcije, pa i s obzirom na kontekst, književni i općekulturni, u kojemu su nastali kao korelat drugih tekstova, često s naglašenom metatekstualnom funkcijom”.1 U članku Avangardni manifest kao književna vrsta, Aleksandar Flaker, čije su reči upravo navedene, osim manifesta, među metapoetske tekstove posebne namene koje je iznedrila avangarda, ubraja deklaraciju, program i rezoluciju. Od ovih vrsta manifest se razlikuje po tome što se „izravno obraća recipijentu” i što to obraćanje podrazumeva rušenje recipijentovih estetskih navika i stvaranje novih.2 Bliže određenje manifesta kao metapoetskog teksta Flaker je ilustrovao zapažanjem R. Gribela (R. Grübel) koji kaže: „Manifest mora ne samo informirati čitaoca o koncepciji određene skupine (ili škole) pjesnika i pisaca, nego ujedno prikloniti čitaoce ovoj koncepciji. Zadatak da se privuku čitaoci traži primjenu retoričkih postupaka i tumači nam poetičnost, pa čak i fikcionalnost manifesta”.3 Potom je, polazeći od ove sažete karakterizacije poetike manifesta tu poetiku odredio kao poetiku persuazije, tj. kao poetiku koja se zasniva na postupcima koji karakterišu i retoriku i poeziju, ali ostaje baš zbog toga otvoreno pitanje da li ta poetika uverava čitaoca u ispravnost predložene koncepcije u manifestu. Sudeći prema Flakerovim istraživanjima manifesta kao posebnog književnog žanra — primarna njegova funkcija odnosi se na estetičko osporavanje i prevrednovanja prethodnih i postojećih umetničkih tvorevina i poetika, a s obzirom na to da su manifesti tekstovi s naglašenom estetskom funkcijom, nisu pouzdani niti dovoljni za tumačenje avangarde kao stilskog kompleksa, avangardnog pokreta pa ni opusa konkretnog umetnika, jer je u njima često kognitivna funkcija podređena ekspresivnoj.


Da bi žanrovski opis triju signalističkih manifesta bio potpun odmah treba reći da u njima ima i elemenata programa — a književni programi su metatekstovi u kojima se „upoznaje javnost s namjerama da se ostvari stanoviti model”4; u ovom slučaju, reč je o nizu "modela" ili oblika koje je u poetsku praksu uveo osnivač signalizma Miroljub Todorović.


Za razliku od pojedinih pokreta istorijske avangarde, kao avanagardni stvaralački pokret u srpskoj poeziji nakon drugog svetskog rata, signalizam nije promovisan manifestima nego pesničkim delima. Njegov oficijelni početak vezuje se za objavljivanje zbirke PLANETA Miroljuba Todorovića (1965), ali njegovi koreni sežu u nešto dalju prošlost.5 Konstituisanju pokreta (1969) prethode dva manifesta: MANIFEST PESNIČKE NAUKE, pisan 1967–68. godine, a objavljen u novosadskom časopisu „Polja” 1968; MANIFEST SIGNALIZMA (REGULAE POESIS), pisan maja 1968, a objavljen 1969. godine. Treći manifest naslovljen samo rečju SIGNALIZAM, nastaje 1969–70, a publikuje se u časopisu „Delo”, 1970. Sva tri manifesta napisao je Miroljub Todorović, a nekoliko godina kasnije (1974–76), u tekstu Tokovi signalizma, kratko je komentarisao njihov sadržaj, svrhu kao i književne, umetničke i opšte kulturne prilike u kojima su manifesti nastajali. U ovim komentarima ukazano je i na postavke na osnovu kojih će se vršiti osporavanje i estetičko prevrednovanje dominantnih poetičkih koncepcija u srpskoj literaturi tokom šeste decenije. Tako, na primer, povodom MANIFESTA PESNIČKE NAUKE Todorović veli da su u njemu sumirana iskustva iz prethodnog perioda (1959–1967), dok još nije u upotrebu uveden termin signalizam, tj. dok se još uvek kao „radno” ime za novu pesničku praksu koristi izaz pesnička nauka ili scijentizam. Što se književne zbilje tiče u ovom periodu Todorović ju je slikovito odredio kao „okean povampirenog neosimbolizma i tradicionalizma”. Drugi manifest REGULAE POESIS, prema Todorovićevom naknadnom promišljanju, poslužio je kao osnova za „formiranje borbenog avangardnog pokreta, s ciljem da zahvati i revolucioniše sve grane umetnosti (posebno literaturu i likovne umetnosti) otvorivši nove procese u kulturi radikalnim eksperimentima u jednoj permanentnoj stvaralačkoj revoluciji na koju je posebno uticala nova tehnološka civilizacija”.6 U trećem manifestu — SIGNALIZAM — prvi put je data opširnija definicija signalizma, a zatim, predočena je detaljna klasifikacija novih pesničkih oblika, odnosno, „modela” koji su se artikulisali u signalističkoj pesničkoj praksi.7


Pre nego što se konkretnijoj analizi podvrgnu pomenuti Todorovićevi manifesti valja ukazati na činjenicu da ima još nekoliko tekstova kojima se ili u kritičkoj literaturi o signalizmu pridaje manifestativni karakter ili ih takvima smatra njihov autor. Ima, takođe, i tekstova za koje nije decidirano rečeno da su manifesti, a reč je o tekstovima upravo takve orijentacije, strukture i namene.


U prvom slučaju, reč je o jednoj tezi poljskog jugoslaviste Julijana Kornahauzera (Julian Kornhauser), saopštenoj u doktorskoj disertaciji o signalizmu (Sygnalism-propozycja serbskiej poezji eksperymentalnej, Krakov, 1981), prema kojoj je prva Todorovićeva pesnička knjiga — PLANETA — zapravo, prvi i pravi manifest signalizma, odnosno, njegove protofaze — scijentizma (pesnička nauka). Ako se uzme u obzir podatak da Kornhauzer znatno šire razumeva pojam manifesta i manifest kao književnu vrstu, nego što je to predočeno u ovom radu, na početku — onda teza da zbirka PLANETA ima i manifestativnu funkciju ne mora biti sporna, ali se, ipak, ne sme gubiti iz vida činjenica da je reč o knjizi poetskih (poemično ustrojenih) tekstova, a ne metapoetskih, o knjizi poezije, drukčije rečeno, u kojoj je dominantna ekspresivna funkcija iskaza (jezika), a ne kognitivna. Nema sumnje da se u tim iskazima sreću i kognitivni činioci — već naslovi pojedinih segmenata poeme ih najavljuju: Svojstva planete, Iz života planete, Doživljaji na planeti, Naučna ispitivanja na planeti. Karakteristično za ovu zbirku jeste još i to da su na kraju u njoj objavljeni kratki fragmenti iz piščevog Dnevnika, objašnjenja (komentari) vezani za samu poemu. Ovi fragmenti, zapravo, neosporno su više manifest nego poezija u užem smislu te reči, tj. u njima ako ne preovladava metapoetsko, ono je bar u ravnoteži sa poetskim, što pokazuje najpre odlomak iz Dnevnika 20. XII 1963, a zatim, Komentari, štampani na istoj stranici:


Opevati:

Zakone života, nedokučivog bilja neiscrpne
energije na umirućim zvezdama,
Nezamislive prostore Mlečnog puta
Zakone smrti, te još čudesnije oblike Stvaranja,
Požudne igre planeta,
Alhemiju brojeva,
Tamu sfera,
Tamu duše čovekove.


Komentari:

Nauka je sredstvo Poezije.
Nauka je proizašla iz Poezije.
Moderna fizika, hemija, matematika i biologija
tek sada pokazuju koliko je bilo veštačko i
apsurdno podvajanje Poezije i Nauke.
Ajnštajnova teorija relativiteta je pored
Pesme Nad pesmama, Plača Jeremijinog i
Homerove Odiseje najlepša pesma ispevana u
slavu čoveka.
E = mc2 vrhunska metafora.8


Elemente iz ovih Komentara Todorović će šire elaborirati u prvom odeljku MANIFESTA PESNIČKE NAUKE.


Drugi tekst, kojem manifestativni karakter pripisuje sam Todorović, objavljen je znatno kasnije, u odnosu na tri prethodna, a posvećen je apejronističkoj poeziji koju piše negde od sredine osamdesetih godina. Ovaj tekst nema poseban naslov — naslovljen je kao mnogi tekstovi ranije objavljivani — Fragmenti o signalizmu, a objavljen je u tematskom bloku o signalizmu u časopisu „Književnost”.9 Tekst zahvata devet sasvim kratkih fragmenata, od kojih je sedam ispisano na način kako se ispisuju stihovi pesme.10


Najzad, u knjizi SIGNALIZAM, ali i u drugim knjigama ima tekstova koji bar nekim svojim delom upućuju na manifest. U SIGNALIZMU, na primer, objavljen je tekst Neke postavke signalizma, koji su potpisali Miroljub Todorović i Ljubiša Jocić, u leto 1975. U šesnaest tačaka ovoga manifesta/programa saopštena su nova stvaralačka (pesnička) i poetička iskustva, do kojih se došlo nakon decenije postojanja signalizma i vrlo bogate i razuđene signalističke prakse.


U epigrafu MANIFESTU PESNIČKE NAUKE Miroljub Todorović je citirao jednu misao Gastona Bašlara (Gaston Bachelard) o odnosu savremenih naučnih saznanja i čoveka koji je na ta saznanja logično upućen. Prema Bašlaru: „Savremena nauka uvodi čoveka u jedan novi svet Ako čovek misli nauku obnavlja se kao misaoni čovek.”11


Ovaj epigraf nije se slučajno našao na početku prvog Todorovićevog manifesta: način vlastitog „mišljenja nauke” i pokušaje da se tim „mišljenjem” obnovi kao „misaoni čovek”, ovaj pesnik predočio je u prvom odeljku MANIFESTA PESNIČKE NAUKE, pod naslovom Izvori. U navedenom odeljku, naime, do detalja se razvija osnovno manifestno jezgro, u zametku dato u Komentarima zbirke PLANETA. Reč je o neophodnosti sintetizovanja egzaktnog (naučnog) i pesničkog (imaginativnog) iskustva. Dostignuća pojedinih nauka (fizika, hemija, biologija, matematika, astronomija) otvaraju „nove stranice realnosti” ili tvore novu realnost, ali pred njima, smatra Todorović, pesnici „zatvaraju oči” ili „prestrašeno okreću glavu” i na taj način iskazuju nemoć da se na pravi način suoče i da komuniciraju sa svojim vremenom i zbiljom. Poezija se, razvojem civilizacije, neprestano udaljavala od nauke (i obrnuto); između jezika poezije i jezika nauke, u tehnološkom dobu kakvo je naše, ne može se nikako staviti znak jednakosti. S obzirom na to, Todorović u Izvorima podseća da u antičko doba toga i takvoga jaza između dveju formi duha (i dveju duhovnosti), kakve su nesumnjivo poezija i nauka, nije bilo. Hesiod, Empedokle, Parmenid bili su u isto vreme pesnici, filozofi i naučnici. Da li je moguće danas da jezik nauke prožme jezik poezije (scijentizacija) i da se jezik nauke oplemeni jezikom poezije (metaforizacija)? Todorović je uveren da je moguće, utoliko pre što se i pesnici i naučnici, u suštini, bave istim predmetima: čovekom, vremenom, prostorom, materijom, kosmogonijom.


U drugom odeljku MANIFESTA PESNIČKE NAUKE, naslovljenom Poetska vizija čoveka, materije i svemira već se formulišu osnovne postavke združenja nauke i poezije, tj. određuje pesnička nauka kao osobena „duhovna disciplina”. Pesnik treba da prihvati od naučnika „način mišljenja”, njegovu „naučnu strogost” i da njome, uz pomoć poetskog smisla za iracionalno i imaginativno, koje svakako poseduje, krene u istraživanje „paradoksa materije” i u „razrešavanje tajne stvaranja”. Poezija, nije teško naslutiti iz ovih određenja, ne sme biti emocionalna — „tiranija osećanja” dovela ju je tokom istorijskog razvoja do samonegacije. „Pesnička nauka će izjednačiti čoveka (kao predmet opevanja) sa stvarima, prirodom, hemijskim, biohemijskim i fiziološkim procesima, mrtvom i živom supstancom, ne dajući prednost ni njemu ni njegovim odnosima s prirodom, stavljajući ga i određujući mu mesto u svemu onom što označavamo kao univerzum.”12 Pored toga, pesnička nauka će preporoditi (obnoviti, podmladiti) istrošeni jezik poezije: od „mrtvih shema” i „suvih formula”, služeći se metodom „intuitivne sinteze” pesnici će stvarati „žive pesničke slike” i „nove vizije sveta”, odnosno, čoveka, materije i svemira.


Treći segment MANIFESTA PESNIČKE NAUKE posvećen je pesnicima koji su bezuspešno pokušavali da približe poeziju nauci; reč je o Emilu Verharenu (Emile Verhaeren) i Rene Gilu (René Ghil) i futuristima. Svima njima je zajedničko to da nisu uspeli da „poezijom dublje prodru u jezički sistem nauke”. Kako to učiniti, Todorović objašnjava u završnom odeljku MANIFESTA, pod naslovom Jezičko iskustvo.


U navedenom odeljku Miroljub Todorović je pošao od lingvistički diferenciranih funkcija jezika (ili, tzv. „tipova” jezika), da bi se zadržao na jeziku poezije i nauke. Oba ova „tipa” odlikuje „otežana” komunikativnost, a po logici stvari ona bi morala biti na višem stepenu, kako bi s rezultatima i nauke i poezije mogao „komunicirati” veći broj ljudi. Da bi se to postiglo, nužno se mora ovladati jezičkim kodom ovih duhovnih oblasti — mora se „ući” u jezik kao sistem. Kada je reč o nauci taj sistem počiva na pojmovima i simbolima; sistem pesničkog jezika, prema Todoroviću, temelji se na praktičnom i emocionalnom jeziku. Delotvorniji preobražaj pesničkog jezika, dakle, mogućan je samo utoliko ukoliko se u nj ugrade stilogeni činioci naučnog (formule, simboli, hipoteze i zakoni), tj. nosioci kognitivnog, a potom izlože „estetičko-iracionalnim zračenjima” pesničkog jezika.


Osnovne postavke MANIFESTA PESNIČKE NAUKE, u času kada se manifest pojavio, delovale su kao „bomba” i među pesnicima i među kritičarima srpske poezije u drugoj polovini šezdesetih godina. Dominantni stav i jednih i drugih prema ovome manifestu bio je: neverica u mogućni preobražaj poezije, tj. u njeno ujedinjenje s naukom. Pesnička praksa osnivača signalizma pripremala je još veća iznenađenja i jednima i drugima, posebno „kontrolorima” poetskih kretanja u srpskoj književnosti, pred sam početak sedamdesetih godina. Temelji nove poetike već su postavljeni.


Drugi MANIFEST SIGNALIZMA, s pododrednicom REGULAE POESIS, Miroljub Todorović propratio je još jednom „ubojitom” napomenom (a ona nije ništa drugo do „izravno obraćanje”) čitaocima: Teze za opšti napad na tekuću poeziju.


Navedena napomena, pored ostaloga, možda je, u krajnjoj instanci, bila jedna od poetičkih stavki koja će inspirisati brojne pesnike da se, želeći da ostvare istinski novo, priključe signalističkom pokretu, čiji je osnivač to novo najavio još prvim manifestom. Stavke drugoga manifesta/programa mnogo su „kraće”, kondenzovanije i direktnije se odnose prema „predmetu” — nema, dakle, opisa, obrazloženja i „obećanja” šta će novi poetski koncept doneti i kako će to novo biti vrednovano u tekućoj kritičkoj misli. Teze za opšti napad na tekuću poeziju, u ovom manifestu, bile su i teze za opšti napad na misao o toj poeziji. Na drugoj strani, spona sa MANIFESTOM PESNIČKE NAUKE očigledna je od prvog stava REGULAE POESIS, čiji je naslov: Nauka: „1.1.1. Svet nauke po nekima nije i svet bića, već samo kvanticiranih pravilnosti, veštih jezičkih konstrukcija i beznadežne kvadrature ljudskog uma.” A drugi stav glasi: „1.1.2. Ako je nauka jezik onda je jezik same suštine sveta.”13


Od narednog segmenta ovoga manifesta (Tekuća poezija) Todorović se ne bavi toliko poezijom „koja jeste” nego poezijom koja to treba da bude danas i ubuduće (tzv. budućnosna dimenzija poezije). Poezija koja se piše danas, u ovom manifestu, „zaslužila” je svega dva (pod)stava: u prvom se govori o tome da „stvari i bića tekuće poezije ne govore sopstvenim jezikom” i drugi, da se ta poezija ,,u dijalogu sa svetom i vremenom” koristi „isključivo jezikom pesnika”. Zatim se nižu, kao u kamen urezane, opservacije o Privatizaciji poezije: „1.3.1. Jezik tekuće poezije nije univerzalan. 1.3.2. Jezik tekuće poezije je privatan i isključiv. 1.3.3. Od romantizma do danas poezija je postajala sve privatnija.” U smislu manifesta, sažete i veoma precizno formulisane poruke Miroljuba Todorovića, odzvanjaju i u odeljku REGULAE POESIS gde se definiše pesma (a o tome šta je pesma, Todorović je pisao i u PLANETI). Navodimo oba "člana" ovoga odeljka:


„1.4.1. Pesma je izvan pesnika: u procesima, u odnosima stvari i bića univerzuma.

1.4.2. Pesma je u svetu. Pesma je događanje sveta.”


Iz ovih odrednica slede i izjave da je „poezija najviši oblik egzistencije sveta” i da "nova poezija zahteva potpunu slobodu pesme", tj. da se ova „sloboda podrazumeva kako u odnosu na pesnika, tako i u odnosu na svet iz koga pesma nastaje”. Težnja da se pesničkim delom ospori ili prevrednuje i socijalni kontekst, u ovom zahtevu više nego da je očigledna.


Proširivanje naznačenih „okvira” jezika u prethodnome manifestu, u ovome Todorović je izveo efektno, na poetski način: jednostavnim iskazima, kojima je svaki komentar izlišan. Navodimo sva tri iskaza, jer oni umnogome određuju kasnija poetička ubeđenja ovoga autora o tome šta je jezik pesme i kakav treba da bude jezik signalističke poezije:


„1.7.1. Jezik je sve ono što omogućuje pesmu.

1.7.2. Putem jezika pesma izlazi iz bezličja stvari i procesa prirode i započinje svoj dijalog sa univerzumom.

1.7.3. Jezik signalističke poezije mora biti zajednička tvorevina pesme kao događaja sveta i pesnika kao bića u tom istom svetu bez koga pesma ne može da se osamostali i povede dijalog sa univerzumom.”


Potom se Todorović bavio energijom jezika (reč energija upućuje na njegovo intenzivno „mišljenje” prirodnih nauka), onom problematikom koju je na poetski način elaborirao u više svojih pesničkih knjiga (i u ovo vreme i kasnije), odnosno, ulogom te energije u kreiranju poezije koja je (tradicionalno) vezana za jezik kao medijum.


Na kraju ovoga manifesta Todorović je u stvaralački proces (pisanje poezije) uključio i korišćenje mašine (kompjutera). Elektronski uređaj nije spomenut kao pandan pesniku nego kao njegovo „oruđe” koje omogućava „pesmi da izađe iz bezobličja stvari i procesa prirode i povede svoj dijalog sa svetom”. Jezik kompjutera bezbolno prekoračuje granice nacionalnih jezika — to je više nego dobro znano danas — i pesma se mora njime poslužiti da bi se vinula iz sredine „jezičkog okružja” u kojoj nastaje i u kojoj joj je „tesno”. Poezija je planetarna umetnost, kao da veli Todorović i nagoveštava „razaranje jezika” i njegovo novo „konstituisanje”, s ciljem da se poveća njegova komunikabilnost. Konkretne i vizuelne pesme koje realizuje u ovo vreme, stoje u saglasju sa stavom da „stvari i bića signalističke poezije moraju govoriti jezikom univerzuma”.


Da bi pomerio granice do kojih dopire njegova reč, pesnik će se, dakle, poslužiti i izvanjezičkim sredstvima, pa i uređajem, rukovođen, pre svega, mišlju da je u prirodi poezije kao umetnosti da ne priznaje nikakve granice. Tačnije, kaže Todorović, uprkos onima kojima je poezija bila najviši (svečani) čin nacionalnoga jezika: „Pesnik mora stalno da pomera granice postojećih jezika. Jer pomerati granice jezika znači pomerati granice sveta. A pesma je u strukturi sveta. Ona je događanje sveta.”


MANIFEST SIGNALIZMA (REGULAE POESIS) produbljuje poetičku matricu naznačenu u MANIFESTU PESNIČKE NAUKE i precizira neke od odgovora na pitanja kakva treba da bude poezija u našem, tehnološkom dobu. Ona mora biti univerzalni komunikat; onaj koji je stvara mora biti slobodan čovek, i u građanskom i u stvaralačkom značenju te reči. Primena kompjutera, u ovom manifestu samo pomenuta kao mogućnost da pesma napusti jezik, vrlo brzo — kad Todorović predoči javnosti poeziju pisanu uz pomoć uređaja — izazvaće velike otpore, i među pesnicima, i među kritičarima, i među estetičarima, i poetičarima. Teze za opšti napad na tekuću poeziju (argumentovane konkretnim umetničkim ostvarenjima) izazvale su ono što manifesti predviđaju: šok među recipijentima i sporo mada neizbežno njihovo prilagođavanje novoj poetici i estetici.


Treći signalistički manifest — SIGNALIZAM — u času kada se pojavio (signalistički pokret već je osnovan), bio je od velike važnosti i za poetičku koncepciju, za kojom se u ovo vreme osetila potreba i koja se tražila i konstituisala, i za pokretanje i profil časopisa „Signal”, koji u ovo vreme izlazi, a naročito za dalju „dogradnju” poetskog kosmosa samog Miroljuba Todorovića.


U ovom kratkom programsko/manifestnom spisu, naime, Todorović je predočio opsežniju definiciju signalizma kao pokreta, zatim je naglasio temeljno poetičko načelo — da je u signalizmu eksperiment conditio sine qua non, a onda još jednom — da su iskustva egzaktnih nauka nešto što se ne može prenebregavati u poetskom radu, kako se vidi iz ove stavke: „Činjenica da avangardnu ulogu u našem vremenu ima egzaktno-naučni, a ne umetnički duh, kao što je to bilo u nekim ranijim epohama, nikako ne sme da obeshrabri umetnika, a još manje da ga natera na otpor i borbu protiv nauke i nove tehnološke civilizacije. Svaka borba protiv nauke unapred je osuđena na propast jer je borba protiv samog čoveka.”14


Posle ovoga proemija, u prvom odeljku manifesta, nedvosmisleno jasno određuje se signalistička poezija kao poezija koja (ukoliko je verbalna) mora ići na „lingvistički minimum” (ograničen broj jezičkih „znakova”), što je ne oslobađa obaveze da prenese „maksimum informacija”. U tom pogledu, smatra i dalje Todorović, neophodno je njeno oslanjanje na „jezik” matematike i drugih egzaktnih nauka: „Ukidajući nacionalne jezike i sadašnju poplavu pisane i već istrošene neprecizne i neinformativne reči i uvodeći grafički ideogram zasnovan prvenstveno na matematičkim i drugim egzaktnim simbolima nedevalviranog značenja, signalizam će literaturi a posebno poeziji otvoriti sasvim nove i neslućene mogućnosti izraza.”


Ono što je novo u ovom manifestu, jeste, svakako, klasifikacija žanrova u signalističkoj poeziji. Ovu klasifikaciju Todorović je dopunio i precizirao u desetom Fragmentu o signalizmu I15, a kasnije u genološkom smislu, pojedine žanrove detaljnije je opisivao, kako se kojim od njih kao pesnik bavio. U ovom manifestu, pak, ne dvojeći verbalne od neverbalnih, nabrojao je, a zatim, kratkim definicijama, odredio sledeće signalističke vrste:


— SIGNALISTIČKA POEZIJA U UŽEM SMISLU (VIZUELNA POEZIJA)
— KOMPJUTERSKA POEZIJA
— ALEATORNA ILI STOHASTIČKA POEZIJA
— STATISTIČKA POEZIJA
— PERMUTACIONA, KOMBINACIONA I VARIJACIONA POEZIJA
— TEHNOLOŠKA POEZIJA
— SCIJENISTIČKA POEZIJA
— SIGNALISTIČKA KINETIČKA I FONIČKA (ZVUČNA) POEZIJA
— SIGNALISTIČKA MANIFESTACIJA (GESTUALNA) POEZIJA


U ovom „popisu” nema nekoliko vrsta, koje će Todorović u Fragmentima o signalizmu I pomenuti: šatrovačke i fenomenološke poezije, na primer, odnosno, objekt-poezije, mail-arta, kojima se bavi takoreći, odmah nakon objavljivanja ovoga manifesta, a zatim, apejronističke poezije, koju piše poslednjih nekoliko godina.


Ipak, treći manifest signalizma — mada nastaje u vreme kada i prethodna dva — zahvaljujući klasifikaciji žanrova koja je u njemu predočena, bio je solidna podloga na kojoj će Todorović moći uspešno da gradi — za tokove ondašnje srpske poezije — autentično, poetski atipično i estetički veoma značajno pesničko zdanje. Ni onda kada je „Signal” prestao da izlazi i kasnije, kada je došlo do razlaza medu pripadnicima pokreta, Todorović nije prestajao da radi na ovom polju. I dalje je metapoetski promišljao umetnost kojom se bavio, tako da se za celovitijom poetikom signalizma danas mora tragati u tekstovima koji su objavljivani i posle ovih manifesta i koji po obimu višestruko premašuju manifeste — manifeste kao metapoetske tekstove posebne namene koji nisu prethodili konkretnim umetničkim ostvarenjima nego su nastajali naporedo s njima. Ovi i srodni tekstovi drugih signalista razmatraju se i u narednim poglavljima — u poglavljima posvećenim žanrovima i signalizmu, u kojima su, pored ostaloga, dati i potpuniji odgovori na brojna pitanja poetike signalizma.


(Iz knjige: Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, 1994)



NAPOMENE


1. Aleksandar Flaker, Teze o proučavanju avangarde, u: A. Flaker: POETIKA OSPORAVANJA, „Školska knjiga”, Zagreb, 1982, str. 21.


2. Aleksandar Flaker, Avangardni manifest kao književna vrsta, u: Književni rodovi i vrste — teorija i istorija, I, ur. Miloslav Šutić, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1985, str. 128.


3. Aleksandar Flaker, Loc. cit.


4. Aleksandar Flaker, Loc. cit.


5. O počecima signalizma videti Todorovićeve tekstove: Pesnički dnevnik (1959–1968), Pesnička avangarda i Tokovi signalizma, u knjizi: M. Todorović: SIGNALIZAM, „Gradina”, Niš, 1979.


6. Svi navodi o manifestima preuzeti su iz Tokova signalizma, u: SIGNALIZAM, str. 28.


7. O klasifikacijama signalističkih žanrova biće više reči u poglavlju ŽANROVI U SIGNALIZMU.


8 Miroljub Todorović, Planeta, Niš, 1965, str. 68.


9. Miroljub Todorović, Fragmenti o signalizmu, „Književnost”, god. XLIV, knj. LXXXV1II sv 1–2 1989, str. 218–219.


10. O apejronističkoj poeziji biće više reči u poglavlju APEJRONISTIČKA POEZIJA.


11. Miroljub Todorović, MANIFEST PESNIČKE NAUKE, u: M. Todorović, SIGNALIZAM, str. 76.


12. Miroljub Todorović, Nav. delo. sir. 78.


13 Ovaj i svi drugi navodi uzeti su iz teksta Miroljuba Todorovića MANIFEST SIGNALIZMA (REGULAE POESIS) u: M. Todorović, SIGNALIZAM, str. 80–83.


14. Manifest SIGNALIZAM, objavljen je takođe u Todorovićevoj knjizi SIGNALIZAM, Niš, 1979, str. 84–87.


15. Miroljub Todorović, Fragmenti o signalizmu, I, u: M. Todorović, Signalizam, Niš, 1979, str. 149–154.




No comments:

Post a Comment