Miloslav Šutić
Svako ko je pažljivije čitao kritičke tekstove Živana Živkovića, posebno one posvećene poeziji, mogao je da u njima oseti takođe poetsku notu, sadržanu kako u autorovim afinitetima za pesničke vrednosti, tako i u njegovom sudu o tim vrednostima. Sada možemo da identifikujemo izvor pomenutih afiniteta i sudova na primeru Živkovićevih pesama, sigurno nepoznatih najvećem broju čitalaca, iako su te pesme bile objavljene u četvorogodišnjem razdoblju naše književne periodike: 1973 – 1976.
Pisane u onom uzrastu – nakon tek napunjenih dvadeset godina – kada duhovno formiranje istinski započinje, Živkovićeve pesme neminovno su, pored konačnih rezultata, obeležene i traganjem za sopstvenim izrazom. U tom smislu ispoljavaju se izvesne autorove sklonosti koje su mogle biti posledica pročitane lektire, ali koje se mogu posmatrati i kao objektivne komparativne pesničke činjenice. U pitanju je moderna srpska poezija posle Drugog svetskog rata (Crnjanski, Todor Manojlović, Svetislav Stefanović, kasni Dučić) ili ono razdoblje za koje će Živković kasnije, kao fakultetski profesor, pokazati posebne afinitete, koje će izvrsno poznavati, ali o kojem, prekraćen iznenadnim, preranim konačnim odlaskom, neće stići da se potpunije oglasi. Izvesno je da neke od pomenutih pesnika Živković možda u to vreme nije detaljnije čitao, ali je Crnjanski sigurno bio njegova lektira – o čemu svedoče i direktne uputnice naslova i tema u nekoliko Živkovićevih pesama.
Važno je, međutim, da se u okviru pomenutih mogućih analogija jasno čuje autorov glas, koji u nizu momenata nije lišen izvorne pesničke samosvojnosti i ubedljivosti. Taj glas nam pokazuje da je Živković i kao daroviti pesnik imao da kaže dosta zanimljivog, vrednog kritičke pažnje i otpornog na stroge kriterijume.
Jednu, često ne samo za pesničke početnike karakterističnu opasnost – ostajanje na prvom utisku – Živković je u većem broju ove rukoveti pesama uspeo da prevaziđe. Intimni doživljaj u tim pesmama nije obeležen jednosmernim emocijama – on je uključen u kompleksnije melanholično stanje, kao što je i u pesničkoj strukturi zastupljen raznovrsnim izrazima: u rasponu od rimom oblikovane harmonije do naglašene ekspresivnosti. Kao melanholično-ekspresivna sinteza u ovom ciklusu Živkovićevih pesama posebno se izdvaja pesma „Nikoje proleće“, zrela i ubedljiva, dostojna zbirke nekog već formiranog uspešnog pesnika: Noćas me eto beloputog / Sa očima zakrvavljenim od vremena / I zubima u nebo pobodenim. Pesma „Nebeski zvonik“, na tragu arhaične folklorne deseteračke melodije, takođe se nameće svojim skladom i svojom celovitošću: Srmom noći svetlosti sakrile / Neba plava žalno me izdala. Pesmu „Zovi me u šumu“ prihvatamo kao autentičnu neoromantičarsku panteističku viziju, „Noćnik“ je uspešan u duhu Dučićevog refleksivnog simbolizma, a pesma „Figure“, osobena i strukturno dosledno ostvarena, upućuje na jednu pesmu Todora Manojlovića u kojoj se takođe govori o geometrijskim figurama. Mogli bismo navesti još detalja, strofa ili stihova, kao uspelih slikovno-verbalnih celina, ali to ostavljamo radoznalosti drugih čitalaca, koja sigurno neće biti izneverena.
U našoj nauci o književnosti dr Živan Živković je ostavio značajnog traga svojim istrajnim iz godine u godinu pisanim kritičkim tekstovima o brojnim teorijskim delima i pionirskim doprinosom spoznaji dva pomalo raznorodna ali osobena pesnička žanra – signalističke i haiku poezije. Takvom naučnom radu sada treba priključiti i ovaj zanimljiv ciklus Živkovićevih pesama, kao svedočanstvo o njegovom intimnom stvaralačkom, pesničkom doživljaju i izrazu.
(Objavljeno u knjizi Živana Živkovića „Nebeski zvonik“, Signal, Beograd, 1998)
No comments:
Post a Comment