Zlatko Krasni
Živana Živkovića sam poznavao pre nego što sam ga upoznao. Upamtio sam ga po neobično lucidnim mislima u eseju o haiku-poeziji, a naš prvi susret se odigrao u unutrašnjem krugu Sajma knjiga. Nedaleko od istog tog mesta smo se i poslednji put sreli, oktobra 1996. godine. Između ta dva susreta imali smo nekoliko zajedničkih nastupa, radili smo u istoj redakciji, nismo se intenzivno družili – ali je među nama postojalo jedno dubinsko razumevanje, obostrana potreba, neki obostrani fluid koji je činio da se uvek s osmehom pozdravimo, da se obrađujemo jedan drugom, po pravilu pritisnuti raznim obavezama koje nam nisu ostavljale vremena za duži, intenzivniji razgovor. Naravno, nije reč o razgovoru: reč je o ljubavi prema poeziji, toj nevidljivoj sili koja stoji iza njegovog ogromnog opusa, i iza njegove silovite radne energije. Živan je bio kritičar koji je pesniku ulivao poverenje, uverenje da postoje ljudi koji taj pesnički posao cene i ozbiljno vrednuju, i koji je tako ulivao i ohrabrenje, toliko potrebno senzibilnim i prema svom delu, po definiciji, sumnjičavim stvaraocima. Istovremeno, Živan je pripadao mojoj generaciji poslenika poetske reći, i njegovim odlaskom sam prvi put shvatio šta znači pojam generacijske pripadnosti, i koliko takav raskid može biti bolan.
Možda bi se sve najjednostavnije moglo reći ovako: Živan je bio čitalac i kritičar kome sam verovao i radovao se što će on čitati moje pesme.
Ili bi se sve to, opet, moglo reći ovako:
GLAS
Koji je, za života, tumačio
druge, da bi rastumačio sebe,
i koji sada, kada se u nebesa
zaputio, zna šta je značio
tačno svaki stih i svaka belina
i smisao što iz toga bunca,
jer je na nova progledao sunca
i čuo onaj glas iza maglina;
onaj glas što se sa oca na sina
preliva kao fina mesečina
i čini da život i dalje traje,
čak i kad izgleda da svemu kraj je:
On nas to tek vraća, zar ne, Živane,
opet u pesme još neispevane.
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)
No comments:
Post a Comment