OSTAJU „KNJIGE - SENI ŽIVOTA“

Miodrag Mrkić

Nisam lično poznavao doktora Živana Živkovića, ali njegovu, za mene iznenadnu smrt, doživeo sam kao neki lični gubitak. Znao sam njegov značaj za život signalizma. Ja sa u izvesnom smislu postao dodatak signalističkog pokreta, neko ko se, eto, organski vezao, naslonio na temelje. To smo kao neku tajnu čuvali ja i Miroljub Todorović. Čak smo se dogovorili da ne govorimo o tome dok ne izađe iz štampe moja knjiga U tami znaka.

Sigurno je da u metatekstovnom smislu ono što je uradio Živan Živković (naravno i Milivoje Pavlović, Julijan Kornhauzer i drugi) predstavlja jedan od stubova otvorenog sistema – signalizma. Kada sam pisao o signalističkim radovima (i kada pišem uopšte) podmukla jeza neizvesnosti me obuzimala. Iz tog me je vadila misao na Živana Živkovića i njegove knjige o signalizmu.

Sada nema Živana Živkovića, i 19. decembra 1996. godine kada sam oko 17 i 20 pročitao u „Večernjim novostima“ da je umro, osetio sam kao da je neko izvadio ispod mene oslonac.

Nisam siguran da je to istina. Možda je san. U mojim godinama i inače kod mene su treperave granice između sna i jave. Nisam se poznavao sa njim... Ostaje pustoš u tumačenju signalizma, ali ostaju i njegove knjige, a „knjige su seni života“.

Za poznanstvo su potrebni vidljivi razlozi. Pravi razlozi za poznanstvo sa piscima su njihove knjige. Ja sam se tokom života i nesvesno držao kineske poslovica: „Nemoj se nimalo žalostiti što te ljudi ne poznaju, već – naprotiv – što ti njih ne poznaješ?“ Mislio sam, kao što i mnogi misle, da je sve u delu. Ja sam tek u svojoj pedesetosmoj godini objavio prvu knjigu. Zaista sam uživao draži i svrhovitosti anonimnosti. Retka su uzajamna oduševljenja sa poznanstvima...

Dakle, možda su to neki dublji razlozi zašto se nisam upoznao sa Živanom. Nekoliko puta ne promocijama imao sam priliku da se upoznam. Imao sam priliku i jednom u Kući Đure Jakšića. Miroljub Todorović je Živanu i Marku Nediću pokazivao novi broj Signala. I ja sam tu bio. Oko štampanja moje knjige sa Todorovićem progovorio sam za stolom nekoliko rečenica. Mislim da sam u vezi sa Signalom reč dve izmenio i sa Živanom. Sa Markom Nedićem malo više jer sam Marka poznavao.

Ako znam čoveka o čijim knjigama pišem kao da mi smeta to što ga znam, poznajem. Često mi se dešava da kada pišem o nečijoj knjizi da toga sretnem na ulici i da ne mogu sa sigurnošću da povežem da se tu radi o jednoj istoj osobi, čoveku. Nikada ne kažem: „Baš danas“, ili – „Pre sat sam pisao o tvojoj knjizi“. Taj nemi susret mi smeta. Kvari mi moj svet tumaranja u njegovim znakovima života. Upravo, možda u toj „igri“ realnog življenja, u toj igri začaranosti, u nekoj paralelnosti sveta, ja produžavam svoju igru duha, igru koja ide i izvan rađanja-i-smrti u vreme, i preko vremena u večnost (u duhu budizma). Prema tim ljudima – osim neke ravnodušnosti i toga da su mi neki teret i da ih teško dovodim u osećanju (ne tako teško racionalno) u vezu sa njihovim delom – nemam osećanje krivice, kajanja, griže savesti.

Eto, desilo mi se da sam u vreme čitanja knjige Živan Živkovića Od reći do znaka i nešto zapisivao, podvlačio, i da sam ga viđao u prolazu, susretao, i da mi je bio „dalek“ i „tuđ“, i da ga nisam mogao povezati s piscem knjige Od reći do znaka.

Kada sam pročitao da je umro i da je bio mlađi od mene dvadeset godina, osetio sam baš krivicu, kajanje, grižu savesti, možda i greh. Ipak, u meni je progovorio čovek na Zemlji, građanin, progovirilo je „čojstvo i junaštvo“... Nisam zadržao čar večnih susretišta u pustim pustarama prazne Praznine. Avaj, ali beskonačnost je skup različitih beskonačnosti, susretišta, kako govore neki matematičari.

Umakao je standardizaciji

U trenutku skorog objavljivanja moje knjige U tami znaka imao sam uvid u sve tri knjige o signalizmu i Živkovićevu, i Pavlovićevu, i, naravno, moju. Osećao sam izvesno zadovoljstvo, radost pobede nad literarnom nacionalnom standardizacijom, i svetskom standardizacijom. Sačuvali smo individualnost: i žanrovsku, i tematsku, i stilsku (u užem smislu reči).

Proces svetskog integrisanja je možda ubrzan i bolan. Standardizacija je manifestacija tog procesa, standardizacija u svim oblastima. Ona je nužna, ali u umetnosti ona je porazna. Za umetnost, kao što se zna, ne važe zakoni razvitka kao za nauku, tehniku... Veliki, atipični umetnici, pesnici, individualci se otimaju standardizaciji uprkos stilu i duhu epohe. Prirodno je da su oni baš time u srži epohe, baš sa „inovacijama“ su glavni nosioci epohe... Trivijalni pisci su izraz i duha i stila standardizacije epohe. Njih je 90%.

Osećao sam i neku svrhovitost svog pisanja gledajući tu pored ležaja trenutno dve knjige o signalizmu i njegovom eponimu Miroljubu Todoroviću – knjigu Od reći do znaka Živana Živkovića i Svet u signalima Milivoja Pavlovića, i zamišljajući svoju knjigu koja već skoro godinu dana na pauzu čeka da bude štampana a koja će tehnički i po obliku biti ista kao Živkovićeva. Mislio sam da nismo narušili duh signalizma kao novog pokreta našeg, koji je bljesak pobune protiv konvencija građanskih kao što su bili, recimo, dadaizam, nadrealizam, ruska avangarda. Ovde da kažem dok sam pisao o knjigama Miroljuba Todorovića, i uopšte kad pišem, ja ne mislim ni na šta no samo na svoje zadovoljstvo koje me obuzima tumarajući po tajnim spremištima dela o kome pišem. Čitajući Živkovićeve tekstove o signalizmu (naravno i Pavlovićeve i druge) osećam da su i oni imali to zadovoljstvo druge vrste. Ono je više u sferi spektakularnog viđenja fenomena signalizma, zakonitosti njegovih, zakonitosti opšteg duha. Recimo prosto: to je i takva je njegova, Živanova, obdarenost.

„Smrt je surova ali život je još suroviji“

Mnogo je o smrti rečeno. Njoj to ne smeta. „Smrt je još uvek brža od svega“. Eto, u trci je i sa signalizmom i sa Živanom... „Ona otvara dveri slavi, a ugušuje zavist“. Usmeno se govori i piše... Nisam pročitao ni čuo senke zavisti o Živanu Živkoviću i kao čoveku i kao piscu. Navedosmo da je „smrt surova, ali život je još suroviji“.

Dve smrti, Marčelo Mastrojani... Jeste veliki glumac, ali, ipak Živan Živković je... i nehotice, mislim, protiv volje mrtvog glumca tih dana postao beleg našeg duha... Šoubiznis smrti... Kad će smrt šoubiznisa? Verujemo da će vreme i večnost ispraviti, ako imaju šta da ispravljaju... Dve smrti: mlada smrt i šoubiznis smrti. „Umrimo noćas od lepote...“ Onanija smisla.

Verovatno svi teško podnosimo „preporod srpstva“; „preporod srpske pravoslavne crkve“ (od jedne stvoreno je nekoliko i više sekti). „Srpske dihovne akademije“ i „srpske dihovnosti...“ Preporod kad se godišnje manje rađa 50.000 a umire više od 85.000; kada će nas za 30 godina biti 50% manje. Preporod kada je preplavila travijalna literatura tobožnjeg „nacionalnog bića“; kada štampa knjige ko ima para; kada obesni sinovi, „zlatni dečaci“, voze „mečke“ od 500.000 dinara i slupaju ih pijani. Petsto hiljada – onoliko koliko treba za štampanje celokupne „lirske produkcije“ Jugoslavije. Naši lirici doživljavaju poniženja sa beslovesnim facama nesuđenih sponzora koji su dočekali svoju šansu da se svete duhu.

Svi teško podnosimo „taj preporod“ i umiremo kao muve u čijoj su smrti vatre sponzorijade. Jedna od tih smrti je i smrt Živana Živkovića. Spisak umrlih možda u najboljim stvaralačkim godinama za poslednju godinu dana je poduži. Možda je Živanovo mesto na spisku i zbog mladosti i zbog stvaralaštva najtužnije. Za signalizam jeste najtužnije.

Sigurno da je Živan Živković osetio surovosti i života-i-smrti i vremena, eto sada i večnosti.

Znajući njegove tekstove osećao sam u njegovim poslednjim knjigama, da tako kažemo, prinudnu jezgrovitost. Sigurno je da je teško podnosio misao na prinudnu jezgrovitost, misao na cenzora dinara, ponižavajuću jurnjavu za sponzorima. Uske margine, format A5, sitna slova... Dakle, i njegove knjige iz srži signalizma su znak vremena, beleg sponzorijade i trijumfa nesuđenih sponzora nad nacionalnim duhom.

Eto, u nagoveštaju, u ovom mom sećanju rekao sam nešto i o stilu Živana Živkovića, o stilu kao izrazu duha života i smrti kojima niko ne izmiče. Te je opšti znak, beleg – signal. Je li to uteha?!

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)