Andrej Tišma
Sa imenom Živana Živkovića prvi put sam se sreo pripremajući predgovor za katalog svoga međunarodnog mail-art projekta „Privatni život“ 1986. Do ruku mi je došla brošura „MAIL-ART-UMETNOST KOMUNIKACIJE“ koju je napisao Živan Živković, a izdavač je bila Pedagoška akademija za obrazovanje vaspitača predškolskiih ustanova (Zbornik radova 8, Beograd 1984). Naziv izdavača bio mi je nespojiv sa mail-artom, a za ime autora pomislio sam da je pseudonim (sličan mom književnom Živor). Ime koje je podizalo život na kvadrat. Sve je delovalo nekako čudno. Međutim, kada sam prešao na čitanje teksta oduševio sam se autorovim vladanjem materijom, bogatstvom podataka, primera, suštinskim zapažanjima koje je izložio u ovom nevelikom tekstu. Moram da priznam da sam nekoliko njegovih rečenica, koje i danas stoje podvučene žutim markerom, sa zahvalnošću preneo u svoj predgovor.
Kasnije sam nešto više saznao o Živanu Živkoviću od Miroljuba Todorovića, sa kojim je tesno sarađivao i čijem izumu Signalizmu je posvetio mnogo pažnje, pa i u onoj brošuri o mail-artu. Shvatio sam da on nije pseudonim, već stvaran i čudesno vredan, radoznao i savestan istraživač i tumač srpske i jugoslovenske avangarde.
Imao sam, zatim, priliku i da ga lično upoznam i sa njim sarađujem oko svoga projekta „Priroda daje...,“ 1992. Bilo je to vreme najžešćih pritisaka na našu zemlju, kada se nakon višemesečne kampanje u čitavoj svetskoj zajednici pisala presuda protiv nas i uvođenje totalne blokade, kako ekonomske tako i kulturne. Izložbu smo otvarali u Novom Sadu 28. maja, samo dva dana uoči formalnog uvođenja embarga protiv Srbije i Crne Gore, mada su nam već i do tada mnoge zemlje okrenule leđa. Postavljena je u Velikoj galeriji Kulturnog centra Novog Sada, izlagalo je 375 autora iz 30 zemalja sveta, tema je bila ekologija, a Živana Živkovića sam zamolio da govori na otvaranju, što je on rado prihvatio. Sećam se, bila je velika, junska vrućina, na ulicama pakao, u galeriji nešto podnošljivije. Živković je iz Beograda doputovao u svom svetlom bež odelu, i bio je sasvim mokar. Iako je to za mene i sve nas bio veliki trenutak, pomalo i prkosa i pobede, jer na izložbi su izlagali i Hrvati, Slovenci, Bosanci kao i predstavnici zemalja najčešćih zagovornika embarga, očekivao sam od Živkovića kraći prigodni tekst prilagođen klimi i situaciji. Međutim on je na otvaranju pročitao čitavu malu studiju od šest gusto kucanih strana, kasnije objavljenu u njegovoj knjizi „Od reći do znaka“ (Signal – Beorama, Beograd 1996) pod naslovom „Antologija mail-arta“. Sve nas je zadivio s kolikom pažnjom je on, pripremajući se za ovo otvaranje, proučio pristigli materijal, tu ogromnu količinu radova, i sa kakvom detaljističkom strašću je uspeo da ih utka u svoj tekst. Uz to je uspeo da dâ i kratak istorijat čitavog mail-art pokreta kao i ekoloških ideja u svetu, kojima je izložba bila posvećena. Na jednom mestu lepo je nazvao mail-art umetničkom gerilom, jer izložba „Priroda daje...,“ upravo se suprotstavila svetskoj političkoj zaveri da kulturno izoluje jednu zemlju, jedan narod. Tu misiju je nastavila i kroz predstavljanja u još nekoliko gradova Srbije sve do 1993, kao najveća međunarodna izložba usred kulturno izolovane zemlje.
Ovoj „gerili“ Živković je posebnu podršku dao pišući o antiembargo magazinu „Cage“ (Kavez) u beogradskom časopisu „Zbilja – Realitv“ (br. 2, 31. 3. 1994) pod naslovom „ART EMBARGO – EMBARGO ART“ s nadnaslovom „Umetnošću protiv sankcija“. On je ovde veoma opširno, detaljno i argumentovano dao prikaz aktivnosti jedne grupe jugoslovenskih networkera u borbi protiv kulturne izolacije svoje zemlje, koja je bila u oštroj suprotnosti sa oduvek proklamovanom otvorenošću i internacionalizmom ovog pokreta, kao i sa osnovnim postulatima na kojima je zasnovana savremena civilizacija, a koji se tiču ljudskih sloboda, prava na informaciju i kulturnu razmenu. Živković je dao pregled (kao možda jedini naš istoričar umetnosti, a koji nije direktno bio uključen u ovaj pokret) događanja počev od Anti-embargo networker kongresa u Sremskim Karlovcima (septembra 1992), preko pokretanja magazina „Cage“ (urednik Aleksandar Jovanović), akcija i performansa koje je ovaj magazin pokretao, kao i pojedinačnih akcija njegovih saradnika. U svome tekstu Živković je u sebi svojstvenom stilu dao iscrpan prikaz četiri do tada izašla broja magazina, pažljivo, gotovo fotografski je opisao skoro svaku stranicu, priloge naših i inostranih umetnika koji su se svrstali protiv blokade i time nam dali veliku moralnu podršku. Preneo je i delove tekstova, izjava, deklaracija i opisao sadržaje likovnih priloga. Ono gde se vidi Živkovićeva istinoljubivost, poštenje i ljubav za ispravan podatak, bez koga se istorija ne može pisati, je kasnije objavljivanje ovoga teksta u knjizi „Od reci do znaka“ zajedno sa pismom Aleksandra Jovanovića u kome mu je on, sasvim privatno, poslao ispravke i dopune opisa pojedinih umetničkih anti-embargo akcija datih samo na osnovu slika u „Cageu“ i za čije detalje Živković nije ni mogao znati jer akcijama nije prisustvovao. Živković je ove ispravke naveo u celini uz naglašavanje zahvalnosti Jovanoviću za „relevantne podatke“.
Konačno, Živković je dao svoj neprocenjivi doprinos izučavanju i afirmaciji signalizma, autentičnog avangardnog pokreta u srpskoj literaturi i likovnoj umetnosti, možda najcelovitije u knjizi „SIGNALIZAM (GENEZA, POETIKA I UMETNIČKA PRAKSA)“ (Paraćin 1994), gde prati ovaj pokret od 1965. do naših dana. Svojim karakterističnim načinom interpretacije naučne građe, savesnošću i marljivošću Živan Živković, taj čovek čije ime podiže život na kvadrat, svojim preranim odlaskom iz života ostavio je osetnu prazninu. Time je na neizvesno vreme ostavio bez zaštite i „gerilske umetnike“ koji ipak, sa Živanom u mislima, moraju da idu u nove borbe.
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)
No comments:
Post a Comment