Mirko Ikonić
Živan Živković: Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa "Vuk Karadžić", Paraćin, 1994.
Istraživanjima i proučavanjima nekih avangardnih pojava u našoj novijoj književnosti u poslednjih desetak godina, između ostalih, aktivno i uspešno se bavio i Živan Živković. Pored brojnih tekstova po književnim listovima i časopisima, objavio je i knjige: Orbite signalizma, 1985; Izazovi avangarde, 1986; Sedmi pečat, 1988; i Svedočenja o avangardi, 1992. U tim knjigama Živković je temeljno, pregledno i metodološki dosledno izložio svoja proučavanja avangardnih pojava u srpskoj književnosti, oslanjajući se na slične radove Aleksandra Flakera (Poetika osporavanja, Ruska avangarda i Pojmovnik ruske avangarde), Andreja Mitrovića (Angažovano i lepo), Milivoja Solara (Mit o avangardi i mit o dekadenciji), Viktora Žmegača (Težišta modernizma), Miroljuba Todorovića (Manifest pesničke nauke, Manifest signalizma (Regulae poesis) i Signalizam) i Ljubiše Jocića (Ogledi o signalizmu), što je, zapravo, jedna valjana naučna verifikacija i dakako doprinos našoj nauci o književnosti.
Pošto je tako određenom aktuelnom problematikom naše književnosti postavio širu naučnu platformu, Živković se ponovo vratio temama svoje prve knjige: počeo je opširno i detaljno da istražuje i proučava signalizam, kao jednu od najatraktivnijih pojava naše avangarde. Tako je nastala studija Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, koja je kao doktorska disertacija odbranjena 1991. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, a kao knjiga objavljena je krajem 1994. godine u Paraćinu.
1.
U uvodnim napomenama pod naslovom "Geneza signalizma" autor uspešno rešava neka književnoistorijska, teorijska i metodološka pitanja kao što su: odnos tradicije i avangarde, ili postmodernizma i neoavangarde, nastanak i razvoj signalizma kao avangardnog pokreta, tip modernosti koji signalisti zagovaraju i programski zahtevi i ciljevi pokreta. Tako je s pravom konstato-vano da je "signalizam umetnost tehnološke ere", da se maksimalno kdriste mediji u umetničke svrhe, a posebno komunikacione naprave i simboli (slika, znak, film, televizija, kompjuter i videotejp), a da je eksperimentisanje ono što signalizam ipak spaja sa istorijskom avangardom. Autor ove studije posebno insistira na pojmovima intermedijalnost i interdisciplinarnost "budući da je signalizam prvovremeno bio zamišljen kao scijentizam (tj. kao književni pravac koji sintetizuje iskustvo umetnosti i nauke).
Prve naznake signalističke umetnosti javljaju se 1959. godine u pesničkim tekstovima Miroljuba Todorovića, a on je i autor prve signalističke knjige Planeta koja je objavljena 1965. godine. Živković s pravom naglašava da se ovom knjigom "začeo scijentizam kao prva "faza" u genezi signalizma kao poetskog koncepta i pokreta". Za nastanak i oživljavanje signalističkog pokreta i kod nas i na strani nesumnjivo je značajan stvaralački i teorijski angažman Miroljuba Todorovića. Tu pre svega mislimo na njegova dva signalistička manifesta: "Manifest pesničke nauke" (1968) i "Manifest signalizma (Regulae poesis" (1969), gde je ovaj pokret detaljno obrazložen i kao "poetski koncept" i kao težnja da se "revolucionišu sve grane umetnosti: od poezije (literature), preko pozorišta, likovnih umetnosti, muzike do filma"... i da se u okviru jedne permanentne stvaralačke revolucije na koju su naročito uticale tehnološka civilizacija, civilizacija znaka, sve veća primena nauke i naučnih metoda, posebno matematike u raznim oblastima ljudskog života, i pojava kompjutera kao novih stvaralačkih instrumenata, inspiratora i realizatora umetničkih ideja". Kao praktičnu potvrdu ovog programskog koncepta Todorović je objavio više pesničkih knjiga (Planeta, Putovanje u Zvezdaliju, Textum, Nokaut, Kyberno, Poklon-paket, Svinja je odličan plivač, Čorba od mozga, Pevci sa Bajlon-skvera, Gejak glanca guljarke, Telezur za trakanje, Insekt na slepoočnici, Chinese erotism, Algol, Belouška popije kišnicu, Dan na devičnjaku, Začutim jeza jezik jezgro), a pridružili su mu se: Ljubiša Jocić, Slobodan Pavićević, Slobodan Vukanović, Marina Abramović, Vujica Rešin Tucić, Vlada Stojiljković, Žarko Rošulj, Obrad Jovanović, Branko Aleksić i drugi.
Beogradska grupa signalista pokrenula je časopis Signal kao "internacionalnu reviju za signalistička istraživanja" a glavni i odgovorni urednik je Miroljub Todorović. Časopis je zbog finansijskih problema izlazio samo tri godine (1970-1973), i posle prvog broja objavljena su još četiri dvobroja. Živan Živković je "pedantno i savesno proučio sve brojeve "Signala" i ocenio da je ovaj časopis bio od velikog značaja za signalističko stvaralaštvo, posebno za njegove prodore na međunarodnom planu.
Da bi precizno odredio poetiku signalizma Živković je proučio i predstavio već pomenute manifeste Miroljuba Todorovića, ali i druge metapoetske tekstove ovog i drugih autora na osnovu kojih zaključuje "da je signalizam eksperiment conditio sine qua non... i da su iskustva egzaktnih nauka nešto što se ne može prenebrega-vati u poetskom radu"... U tome je Miroljub Todorović i izričit i ubedljiv kad tvrdi: "Ukidajući nacionalne jezike i sadašnju poplavu pisane i već istrošene neprecizne i neinformativne reci i uvodeći grafički ideogram zasnovan prvenstveno na matematičkim i drugim egzaktnim simbolima nedevalviranog značenja, signalizam će literaturi a posebno poeziji otvoriti sasvim nove i neslućene mogućnosti izraza". Upravo zbog te izričitosti i teorijske određenosti Živkoviću nije bilo teško da poetiku signalizma smesti u kontekst naše avangarde, i da svojim zaključcima bude i odmeren i precizan, pa tako u njegovoj naučnoj interpretaciji ovaj pokret dobija ono mesto koje zaista i zaslužuje u razvoju naše novije književnosti.
2.
Pošto je u prvom delu studije detaljno i argumentovano proučio genezu i poetiku signalizma, Živković u drugom delu analitički predstavlja žanrove i konkretna dela signalističke umet-ničke prakse. Zapravo, na brojnim primerima i na žanrovskoj razuđenosti signalističke umetnosti, autor naučno pokazuje i dokazuje svoje stavove izrečene u vezi sa genezom i poetikom ovog pokreta.
Prvi žanr signalističke umetničke prakse, prema Živkoviću, započinje pesničkom zbirkom Planeta (1965) Miroljuba Todorovića, a kako je tu prvu fazu u razmatranju geneze ovog pokreta označio kao scijentizam, to i prvi žanr imenuje "Signalistička scijentistička poezija". Autor u uvodnom delu podrobno analizira teorijske postavke osnivača signalizma dovodeći ih u vezu sa programskim zahtevima koji su posebno naglašeni u tekstu Miroljuba Todorovića "Manifest pesničke nauke (POEZIJA-NAUKA)". Zanimljivo je recimo mišljenje Matea Dombrozija u tekstu "Specifičnosti i konvergencije u sig-nalističkoj poetici" – koji u scijentističkoj poeziji M. Todorovića uočava dve posebne odlike: (1) svođenje reci na znak i (2) upotreba simboličkih sistema komunikacije svojstvenih metodama egzaktnih nauka.
Kao primeri scijentističke poezije analizirane su pojedine pesme pa i čitave knjige najznačajnijih pripadnika ovog pokreta. Tako su predstavljene knjige Miroljuba Todorovića (Planeta, Putovanje u Zvezdaliju, Textum i Nokaut), Slobodana Pavićevića (Kamičak za kamen, Silikati cveta i Magnetne oluje), Slobodana Vukanovića (Ljubibiće, Zvezdano perje, Snimci sa kasete brodskog dnevnika, Svemirska seoba Montenegro, Bal lutaka, Kuda ćemo, Tako hoćemo i Čamac kašika), Spasoja Vlajića (Svetlosna formula) i Dragoljuba Dokića (Jedinar). Živković je pedantan istraživač: pored navedenih knjiga on analitički i kritički razmatra tekstove o scijentističkoj poeziji: poljskog slaviste Julijana Kornhauzera, Milivoja Pavlovića, Ljubiše Jocića, Žarka Durovića, Ostoje Kisića i Spasoja Vlajića.
Fenomenološka, tehnološka i ready-made poezija je drugi žatlr u signalizmu koji je Miroljub Todorović teorijski i programski najavio u tekstu "Fenomenologija bića i stvari". Tu je zapravo obrazloženo izdvajanje fenomenološke poezije iz scijentističke Živković zaključuje: "U oblikovanju fenomenološke pesme, ipak stvaralačko pitanje pomera se sa stvari (objekata) na njenu suštinu (fenomen), onako kako je ovaj pojam definisao E. Huserl". Kao primere fenomenološke poezije on navodi i analizira pojedine pesme i cikluse iz knjiga M. Todorovića (Poklon-paket, Svinja je odličan plivač i Čorba od mozga), Lj. Jocića (Mesečina u tetra-paku i Koliko je sati), S. Pavićevića (Kamičak za kamen i Radovi na putu), a u vezi sa ovom tematikom pominje i neke knjige V. Rešina Tucića, V. Despotova, K. Ladik, M. Grujića, B. Mandića, D. Đokića, B. Andrića i Z. Vukovića, pokazujući tako koliko je signalistički jezik "fenomenološke, tehnološke i nađene poezije" bio karakterističan za srpsku poeziju s kraja šezdesetih godina i kasnije.
Dalji razvoj signalističke poezije javlja se u novim žanrovima među kojima se posebno ističu dva: stohastička i apejronistička poezija. U jednom od svojih programskih tekstova M. Todorović obrazlaže aleatornu ili stohastičku poeziju kao "neku vrstu demi-jurške težnje za alogičnom sintezom nespojivih postupaka suprotnih i suprotstavljenih elemenata realnog sveta". Praktično Todorović će to pokazati u polemički intoniranoj knjizi Pevci sa Bajlon-skvera i u knjigama Gejak glanca guljarke, Telezur za trakanje, Insekt na slepoočnici i Algol, a pridružiće mu se V. Rešin Tucić knjigom San i kritika kao i Miodrag Šuvaković pesmama objavljenim u časopisu "Koraci", broj 1-2, 1976.
Todorović je zbirkom Belouška popije kišnicu utemeljio novi signalistički žanr pod nazivom apejronistička poezija. Ime ovog žanra izvedeno je od grčke reci apeiron koja u spisima miletskog filozofa Anaksimandra znači neograničeno, beskonačno. Živković suptilnom analizom pokazuje odlike apejronističke poezije kroz PROSTOR, VREME, MATERIJU i JEZIK kao procesualnost i kretanje, koje odlikuje apejron kao filozofsku kategoriju. On zaključuje: "U apejronističkoj poeziji pisanje nije automatski čin, ono ne prati (a to nije ni moguće) unutarnje diktate svesti podsvesti: apejronistička poezija se služi selekcijom "materijala" i kombinacijom izabranih elemenata".
Žanrovski pregled signalističke poezije Živković nastavlja rezultatima proučavanja kompjuterske, permutacione (varijacione) i' statističke poezije. U ovom delu studije i u teorijskom i u praktičnom smislu došlo je do izražaja ono što je doprinos "tehnološke ere" i eksperimenta u našoj avangardi. Signalističke eksperimente M. Todorović je izvodio na računaru digitalnom kompjuteru, u Računskom centru Ekonomskog instituta u Beogradu i u Računskom centru Matematičkog instituta, na kompjuteru IBM 360, a o pripremama i samom eksperimentu ostavio je svedočanst-vo o tekstu "O pesničkim mašinama". S tim u vezi analizirane su pojedine pesme iz Todorovićevih knjiga Kyberno i Algol i njegove poeme "Naravno mleko plamen pčela", "Probajte đubrivo" i "Predlažem na Balkanu". Do sličnih rezultata Živković je došao u analizi pojedinih Todorovićevih pesama koje su žanrovski svrstane u tzv. statističkoj poeziji gde se raspored pesničke leksike vrši prema načelima statistike ili verovatnoće, što podrazumeva primenu matematičkih tabela slučajnih brojeva, a što dovodi do ukidanja tradicionalne "pesničke jezičke sheme".
Sasvim je razumljivo da je šatrovački govor (argo) bio i izazovan i podsticajan za signalistička istraživanja. Tako je nastala šatrovačka poezija kao zaseban žanr, koja je delimično ili u celosti prisutna u knjigama M. Todorovića: Kyberno, Gejak glanca guljarke, Telezur za trakanje, Čorba od mozga, Štep za šumindere i Pevci sa Bajlon-skvera – i u programskom tekstu "O šatrovačkom govoru". U proučavanju šatrovačke poezije kao signalističke umetničke prakse, Živković je pored jezika posebnu pažnju posvetio"gradskom, urbanom miljeu, sa svojim negativnim junacima i socijalnom potkom".
Signalisti su dali svoj prilog i haiku poeziji, a posebno M. Todorović zbirkama Zlatibor i Radosno rže Rzav. Živković razvrstava signalističku haiku poeziju u nekoliko vrsta: scijentističko/stohastički haiku, klasični haiku i šatrovački haiku. Upravo ova neobična forma možda najbolje potvrđuje životvornost i univerzalnost signalističke poetike.
Privodeći kraju svoj prikaz istraživanja signalističke prakse, Živković se posebno bavio vizuelnom i konkretnom poezijom (vizuelna, gestualna i objekt-poezija) pri čemu je zaključio da je "naš vek okrenut vizuelnom (fotografija, plakat, kolaž, fotomontaža, film, televizija, video)". Tako su vizuelna i konkretna poezija uz jezičke ponudila i likovne sadržaje, što predstavlja novi, izrazito signalistički iskorak iz ustaljene jezičke prakse. O tome je zanimljivo pisao Miroljub Todorović u tekstu "Sadašnji trenutak vizuelne poezije" koji je objavljen u knjizi Dnevnik avangarde 1990. godine. Objavljene su i dve antologije gde ova poezija posebno dolazi do izražaja: Antologija signalističke poezije (Signal, 4-5) i Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (Delo, mart 1975) i tu je predstavljena vizuelna i konkretna poezija dvadesetak domaćih i stranih signalista što pokazuje da je ova vrsta bila vrlo prisutna u signalističkoj praksi.
Poslednje poglavlje Živkovićeve studije nosi naslov Mail-art u signalizmu, čime se zapravo završava pregled žanrova signalističke prakse. Autor polazi od programskih tekstova M. Todorovića "Planetarna komunikacija" i "Komunikacija-biće-mišljenje", gde je najavljena totalna komunikacija na relaciji stvaralac – umetničko delo – primalac. Mail-art (ili poštanska umetnost) je "primena poštanskih sredstava za umetničke svrhe, ili slanje umetničkih poruka putem pošte". I ovde je prvi i glavni signalista M. Todorović dao svoj veliki doprinos signalizmu objavljivanjem antologije MAIL ART – MAIL POETRY (CONCRETE, VISUAL AND SIGNALIST POETRY). Uz detaljnu analizu ovog žanra, posebno u smislu komunikacije i prirode "funkcije", "svrhe" i "ontosa" ove umetnosti, Živković je i sam priredio antologijski izbor, što uz ostale dokumentarne priloge ove studije najbolje govori o značaju i dometima signalizma u našoj savremenoj književnosti.
3.
Svojim istraživanjima i proučavanjima signalizma (geneze, poetike i umetničke prakse) Živan Živković je dao značajan doprinos našoj nauci o književnosti, ali i signalizmu kao umetničkom i avangardnom pokretu. Širina i dubina zahvata, obilje primera i zaključaka, na prvi pogled kao da prenaglašavaju signalističko iskustvo. Međutim, takav utisak je pogrešan: istraživački nerv i naučna akribija, po čemu je Živan Živković već poznat, rezultirali su valjan i ozbiljan naučni rad čime je rasvetljena jedna manje poznata pojava novije srpske književnosti.
SIGNALISMIN THE COURSE OF AVANT-GARDE
Živan Živković: SIGNALISM: GENESIS, POETICS AND AR TISTIC PRACTICE
SUMMARY
The study SIGNALISM: GENESIS, POETICS AND ARTISTIC PRACTICE by dr. Živan Živković presents the results of vast scientific research of this movement in the newer Serbian literature, and in the context of avant-garde art. The program texts of the founder of Signalism Miroljub Todorović were analyzed (Manifest of poetic, Science, Manifest of Signalism -Regulae
СИГНАЛИЗМ В АВАНГАРДИЗМЕ
Живан Живкович: СИГНАЛИЗМ: ГЕНЕЗИС, ПOЭТИКА И ХУДОЖЕНСТВЕНАЯ ПРАКТИКА
РЕЗЮМЕ
Научная работа Сигнализм: генезис, поэтика и художенственая практика Др. Живана Живковича является результатом многих научных исследований этого движения в современной сербской литературе, которое неразделимо связано с авангардизмом в искустве.
В этой работе Живан Живкович проанализировал программные тексты родоначальника сигнализма Миролюба Тодоровича (Манифест поэтики, Манифест сигнализма Regulae poesis и Сигнализм) указал на роль и значение журнала Сигнал и проанализировал поэтику сигнализма в целом.
Во второй части своей научной работи он проанализировал жанры являющиеся в сигнализме (сигналистическая сциентистическая поэзия, феноменологическая, технологическая и ready-made поэзия, апей-ронистическая поэзия, арготическая поэзия, хаику в сигнализме, визуальная и объект поэзия, mail-art в сигнализме) и к этому привёл многие примеры сигнализма поэтической практики.
Этой научной работой Др. Живана Живковича внёс значительный вклад в изучение авангардизма.
No comments:
Post a Comment