SVET I AVANGARDA

Moma Dimić

I najovlašnije skice za portret Živana Živkovića sigurno neće mimoići njegovo skoro dve decenije dugo bavljenje književnom kritikom. U domenu te kod nas još uvek najproblematičnije oblasti književnosti Živković je brojnim prikazima, kritikama i ogledima, baš kao i svojim usmenim predavačkim i izlagačkim delovanjem, dosegao vlastitu izuzetno autonomnu poziciju, razložan kritičarski idiom čijoj se argumentaciji i sudovima verovalo. Za razliku od najvećeg broja savremenih domaćih kritičara koji pred ponuđenim delom nekog pisca ponajpre izlažu pre svega sopstvenu kritičarsku poziciju i razloge bavljenja književnim poslom, u najvećoj meri zanemarujući istinski novum dela i autora pred kojim se (ili povodom kojeg) se obraćaju, Živković se svestrano bavio osvajanjem upravo autorske pozicije, vrednostima koje se daju a ne nadmeno pretpostavljaju. Značenje i poetsku energiju iznalazio je u samom delu i piscu čiju je kompleksnost sa svojom enciklopedijskom sabranošću do detalja razlagao.

Živan Živković bavio se podjednako poezijom, prozom i kritikom savremenih srpskih pisaca. Pisao je i eseje i kritike o književnosti za decu. Međutim, njegova kritičarska i književno-teoretičarska pojava vezivaće se prvenstveno za pionirske, i do danas neprevaziđene, knjige o signalizmu, s posebnim osvrtom na ulogu i domašaje Miroljuba Todorovića i, naravno, o haiku poeziji. Zanimljivo je da su i signalizam i haiku poezije dve književne oblasti koje su istovremeno, i podjednako, prisutne u svetu baš koliko i kod nas. Živan Živković je kao retko ko među nama imao sluh upravo za te forme i oblike koje od prvog svog zametka i časa po osnovnoj svojoj prirodi pripadaju duhu avangarde baš kao i onom koji zovemo uobičajeno (nakon Getea) „svetskom književnošću“. Kao što je podrobno osvetlio sve faze i aspekte Todorovićevog bavljenja signalizmom, Živan Živković se pozabavio svakom iole relevantnijom pojavom i ličnošću našeg haiku stvaralaštva, počev od Miloša Crnjanskog, preko kog je 1982. u zbirci prevoda „Pesme starog Japana“ stupio na naše tle i „kao pesnička forma stekao neverovatno veliki broj poštovalaca – nesrazmerno više nego i jedna druga koja je došla iz stranih literatura“. Posvećujući posebno oglede Crnjanskom, Devideu, Dejanu Raziću, Desanki Maksimović, Dobrici Eriću, Miroljubu Todoroviću i drugima, povazdan u sprezi sa izvornim „zakonodavcima“ ove specifične poetsko-duhovne delatnosti, Živković je istinski teoretičar i znalac onoga što bismo mogli nazvati „naš haiku“. Upravo poslednje objavljena Živkovićeva knjiga „Gost sa istoka“ („Prosveta“, Niš, 1996.) donosi na preko pet stotina stranica oglede: razmatranja o izvanredno raširenom prisustvu „najkraće pesme“ kod nas, minuciozna tumačenja zen učenja, metrike, ne zapostavljajući pritom i druge srodne pesničke forme kao što su tanke i vake.

Agilni i vredni poznavalac haikua Živković je bio jedan od „stubova“ haiku kluba „Četiri godišnja doba“ („Siki“). S uživanjem slušali su se njegovi opsežni ogledi o poeziji Macuo Bašoa, Ise, Busona, o haiku delatnicima kao što su Devide, D. Razić ili Petar Vujičić. Posebno je uzbudljiv bio njegov „Zapis o haiku poeziji Desanke Maksimović“. Mada metrički nesavršena haiku poezija Desanke Maksimović, ona je po svojim unutrašnjim pulsacijama i „toposima“ za Živkovića predstavljala „svetski relevantnog pesnika“. Desankina zbirka haiku poezije „Ozon zavičaja“ odisala je, po Živkoviću, slikovnom, zvučnom i značenjskom polifonijom, ali taj „ozon“ nije bio ozon samo zavičaja, Brankovine, već i nečeg mnogo šireg – ozon Sveta, kome kao kultura i poezija, preko takvih predstavnika kao što je Desanka Maksimović, Crnjanski, Isidora i toliki drugi „gosti sa Istoka“, uistinu pripadamo. Najstrožija i ujedno najnovija merila kao što su Avangarda i Svet bili su izvorište, motivacija kritičarske energije Živana Živkovića, njegovi „ishodišni toposi“.

(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal br. 15-16-17, Beograd, 1997)