Miloslav Šutić
Naučni profil profesora Živana Živkovića formiran je na način koji bi mogao biti uzor svim mlađim istraživačima u oblasti nauke o književnosti. Živković je od početka svoje naučne karijere jedan od najpouzdanijih i najdoslednijih komentatora, kritičara i tumača gotovo svih najznačajnijih naučnoknjiževnih publikacija koje su se u ovoj sredini pojavile tokom poslednjih petnaestak godina. Pored obaveštenosti, strogosti kriterijuma i širine pogleda, posebno se nametala Živkovićeva radoznalost za sve oblike naučnih iskaza o književnosti, tako da će njegovi tekstovi, objavljivani u našim najznačajnijim književnim časopisima, i tek delimično sakupljeni u njegovim knjigama, ostati dragoceno svedočanstvo o jednom plodnom periodu naše nauke o književnosti. Živkovićeva naučna i kritička merila, izoštravana i javno proveravana naročito na području poezije i poetološke misli, oslanjaju se na pojmovno bogatu naučnu aparaturu i potvrđuju posebnu autorovu sklonost da prati inovacije u srpskoj književnosti XX-og veka, koja je i osnovni predmet njegovog fakultetskog profesorskog rada. Iz takve sklonosti proistekla je i monografija o signalizmu – njegova doktorska teza, odbranjena 1991. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živković je u ovoj monografiji, svom do sada najozbiljnijem naučnom poduhvatu, detaljno i naučno pouzdano, sintetizujući i osmišljavajući brojna istraživanja, verifikovao signalizam kao najznačajniji neoavangardni pravac u posleratnoj srpskoj poeziji, čiji je osnivač i neumorni tumač svestrani stvaralac Miroljub Todorović. Već sada se može reći da je signalizam u doživljajnom, saznajnom i izražajnom smislu vrlo značajno proširio granice savremene srpske poezije. Naročito su uočljivi transverbalni prodori ovog pesničkog pravca, koji se uklapaju u Todorovićevo zapaženo i multimedijalno prezentovano likovno stvaralaštvo, a Todorovićevi, u više knjiga formulisani, teorijski iskazi o signalizmu ostaće kao nezaobilazna svadočanstva jedne dosledno formirane autopoetike.
Ono što se nameće kao prvi utisak posle čitanja Živkovićeve knjige, to je, s jedne strane, iscrpnost podataka vezanih za razuđenu temu koja se istražuje, i, s druge strane, naučnog kriterijuma. Geneza signalizma, zasnovanog polovinom šezdesetih godina, njegovi tokovi i njegovi odjeci u domaćoj i stranoj javnosti, rekonstruisani su u ovoj Živkovićevoj knjizi takoreći do posled-njeg detalja. Pozivajući se na brojne tekstove kritičara i, posebno, na teorijske fragmente Miroljuba Todorovića, posvećujući pažnju i drugim pripadnicima ovog pesničkog pravca, među kojima je najpoznatiji Ljubiša Jocić, Živković je odredio mesto signalizma u okviru ukupne avangardne tradicije XX-og veka. Ispostavlja se da je signalizam u izvesnom smislu nastavio tu tradiciju, ali da je, istovremeno, uneo novine, koje ga kvalifikuju kao autentični stvaralački poduhvat. O tim inovacijama najbolje svedoči žanrovski spektar signalizma – od scijentističke poezije do mail-art-a- kome je posvećen centralni deo Živkovićeve knjige i koji u pojedinostima najbolje ilustruje raznovrsnost i inventivnost Todorovićeve pesničke "prakse". Opredeljenjem za scijentizam, protiv subjektivizma i romantičarske osećajnosti, signalizam je produžio impulse zenitističke i dadaističke avangarde u srpskoj poeziji, otkrivajući istovremeno nove mogućnosti jezika, nove pesničke oblike i nove oblike transformacije verbalnih u likovne znakove.
Sve to ne malo bogatstvo podataka i dokumenata (Živkoviću je na raspolaganju bio Todorovićev dokumentacioni centar signalizma, koji je, sigurno, jedan od najbogatijih i najbolje uređenih ličnih dokumentacionih književnih centara u Beogradu), autorove dragocene monografije je rasporedio, komentarisao i do kraja teorijsko-istorijski osmislio. Da bi utvrdio "genezu, poetiku i umetničku praksu" signalizma, Živković je morao da konsultuje brojna saznanja u naučnoj tradiciji i savremenoj stranoj i domaćoj literaturi. Može se reći da je u ovoj knjizi najaktuelnija teorija pesničke avangarde odgovorno i skrupulozno usmerena u pravcu osnovne teme i da je ta teorija usaglašena sa precizno ocrtanom dijahronijskom linijom. Istovremeno, opšti teorijski stavovi uvek su potkrepljeni konkretnim analitičkim postupcima.
Sama priroda signalizma, njegova verbalno-likovna struktura, zahtevala je niz likovnih priloga – prevashodno Todorovićevih, ali i drugih pripadnika ovog pravca. Ti prilozi, pored njihovog neposrednog estetskog učinka, upotpunjuju celovitost slike o sig-nalizmu, koji se, zahvaljujući njegovom osnivaču i njegovim tumačima, neprekidno produžava i obogaćuje. Zato ovu knjigu, koja je i tehnički lepo opremljena, treba pozdraviti kao iscrpnu, odgovornu, u svojoj vezanosti za značajnu pojavu našeg pesničkog stvaranja najbolju sintetičku, naučnu publikaciju, koja će, tokom svih budućih izučavanja naše avangarde, biti nezaobilazna i koju, s pravom, možemo smatrati svojevrsnom malom enciklopedijom signalizma.
Miloslav Šutić
UNE SIGNIHANTE MONOGRAPHIE SUR LE SIGNALISME
Resume
Dans cet article l'auteur analyse la dissertacion doctorale Le signalisme (la genese, la poetique et la pratique artistique) du pro-fesseur Živan Živković. Le signalisme, c'est un significatif mou-vement (neo) avant-garde dans la contemporaine poesie serbe. A l'occasion du signalisme Živković decide les problemes his-toriques et les problemes theoriques: la tradition de l'avant-garde, les genres, la langue, l'expression... L'auteur pense que la livre du professeur Živković est la meillure etude sur le signalisme.
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal, br. 11-12, 1996)
No comments:
Post a Comment